Пређи на главни садржај

Prkos Drumski: muzika sutona

Miloš Zubac

Novosadski Prkos Drumski: muzika sutona

Novosadski sastav Prkos Drumski ove godine obeležava deset godina postojanja. Do sada, u njegovom radu učestvovalo je petnaestoro muzičara i stvaralo muziku onako kako to čine Kubanci iz Vendersovog filma, a kako to slikovito opisuje osnivač benda i naš sagovornik Miloš Zubac…
Bend Prkos Drumski nastao je 2000. godine u Novom Sadu, kada ga je osnovao pesnik, muzičar i doktor književnih nauka Miloš Zubac. Tokom deceniju dugog trajanja Prkosa, mnogi muzičari, različitih godišta, oblikovali su muziku i udahnuli su život, svirajući na raznovrsnim instrumentima, ovom veoma kvalitetnom novosadskom sastavu.
Povodom jubileja, o Prkosu Drumskom govori nam pevač i gitarista, Miloš Zubac.
Miloš Zubac (1976) prvi je, kako kaže, među jednakima u Prkosu Drumskom. Pored muzičkog stvaralaštva, svoju bogatu kreativnost iskazao je i poezijom. Objavio je zbirke pesama Vilindar (2001), Poezika (2003) i Flor Y Canto (2008), kao i književnonaučnu studiju Molitve Desanke Maksimović (2008). Oženjen je Draganom i ima ćerku Milenu. 

LW: Kako želite da obeležite ovaj jubilej, deset godina postojanja Prkosa Drumskog?
Miloš: Preko deset godina jeste ostalo za nama. Nastavićemo da stvaramo, to je najbolji način da se obeleži naše trajanje. Pri tom, uskoro ćemo predstaviti album Alhemija, koji smo snimali na mahove, u protekle tri godine. Čini se da će se pojaviti u pravo vreme…
LW: Kako je nastao Prkos Drumski? Koliko je u početku bilo članova i da li ste spontano došli na ideju da primate nove članove?
Miloš: Prkos Drumski je isprva nastao u mojoj misli i nameri da podelim svoju stvaralačku snagu sa srodnim dušama, da zajedno načinimo nešto dobro i vredno. Osnivač sam družine, praktično njen prvi sanjar. To je jedino moje prvenstvo, u svemu smo drugom svi bili i ostali jednaki. Na moj kreativni san nadovezali su se snovi onih koji su mi se s vremenom pridružili na istom drumu, ljudi s kojima sam svirao, pevao, nastupao, snimao, putovao, a pre svega – drugovao. S početka nas je bilo petoro, a potom se broj članova menjao. Čuvali smo se od promene putem promene. Svako je ostajao koliko može i hoće, nekoga su daljine uzele, nekoga promena životnih prioriteta, nekoga osećaj da je namirio svoje iskustvo, dao sve što ume i naučio sve što ima, a neko bi jednostavno otišao zato što u životu ne prerastu sve zaljubljenosti u ljubav.
LW: Kako funkcionišete u tako velikom sastavu, organizacijski i kao kolege? Ko je najstariji, a ko najmlađi član, koji vam je prosek godina?
 Miloš: Znaš kako mi, u stvari, radimo? Kao oni kubanski starci iz Vendersovog filma. Slušamo jedni druge, prepuštamo se trenutku i nemamo tvrdih aranžmanskih pravila. Niko tu nije suvišan, a nema nas malo. Danas je Prkos Drumski ponešto nalik onom sastavu koji je pratio Dilana na turneji Kotrljajuća grmljavina, o kojoj je pisao Šepard. Oko svakoga od nas možeš da formiraš novi bend. To je sinergija jakih ličnosti. Međutim, svi su svesni da služe celini i da zarad kolektiva često moraš odoleti sopstvenom demonu. Neko to shvati u trenu, a nekome treba vremena. Nisam od onih koji govore ljudima šta i kako da sviraju. Ne zanima me ta vrsta naručene predvidljivosti. Kada je o starosti i mladosti reč, moja Dragana i ja smo najstariji. Milovan Đuđić Džimi je najmlađi, ali je on mlad po izvodu iz knjige rođenih, a ne po pristupu i ponašanju. U svakoj Džimijevoj godini dve su moje. Prosek godina u bendu je negde na pola puta.



LW: Mnogi od vas sviraju više od jednog instrumenta. Da li ste formalno muzički obrazovani i da li je ljubav prema muzici i stvaranju to što vas povezuje?
Miloš: Ivan Seničić svira jednako dobro gitaru i klavir, a nekada je svirao čelo. Miloš Drobnjaković svira mnoge instrumente, Uroša Pajića privlače žičani, duvački i udarački instrumenti, Džimi svira bukvalno sve što ima žice, osim klavira. Sanja Marković je umela da svira na svakom instrumentu kojeg se dotakne, s neobičnom lakoćom. Nismo svi imali formalno muzičko obrazovanje. Tijana Sekulić i Staša Kostić najdalje su odmakle. Prva je profesorka klavira, druga će za koju godinu predavati violinu. U našoj družini sreli su se akademski obrazovani muzičari sa onima koji su bili samouki, a koje je vodila samo nepresušna pasija. Ljubav prema muzici, tačnije stvaralaštvu, jeste obavezna spona, ali bilo je uvek i one opšteljudske, uzajamne privlačnosti i iskrenog prijateljstva. Nije pesma sve što nas spaja.
LW: Vaša muzika je autorska, ko je zadužen za komponovanje, a ko za tekst?
Miloš: Krasi nas autorska raznolikost. Nekoliko kantautora radilo je ili radi u Prkosu Drumskom, a skoro svi članovi benda umeju da komponuju. Nikada nisam uživao samo u svom stihu, samo u svom glasu, ali jesam u prožimanju različitih autorskih glasova, muških i ženskih. Tekstove smo pisali sami ili smo posvajali reči dobrih pesnika. Na albumima je gospodarila ženska energija, a na koncertima muška.
LW: Kako bi opisao vašu muziku nekome ko je još uvek nije čuo?
Miloš: Ako bi trebalo da opišem nekome našu muziku, našao bih se u nevolji. Svakim objašnjavanjem svoje umetnosti oduzimaš joj malo budućnosti. No, recimo da je muzika na našim albumima kao muzika sutona. Suton je pukotina između svetova. Možda mi zato toliko znači jedna minijatura s tim naslovom, čarobnih minut i po, na albumu Jesenje lišće. Uživo smo posve drugačiji. Album kao što je Vreme ispred nas nemaš gde da izvedeš. Možda u nekoj crkvici, ali sigurno ne u zadimljenom pabu, gde se uglavnom zateknemo. Zato na koncertima sviramo sirovije, grublje. Bude svega, raspojasamo se… ja više larmam, a manje pevam, bude huke i buke. Drugačije ne može. Da nismo s vremenom podigli tu fasadu, koju pokazujemo samo na koncertima, verovatno danas ne bismo ni nastupali uživo. Publiku nije mnogo zanimala delikatnost, nežnost i krhkost koju smo imali. Nisu ljudi znali šta će s tim…
LW: Do sada ste izdali nekoliko singlova i dva digitalna albuma dostupna za besplatno preuzimanje. Da li možemo da očekujemo i CD? Kada su vam sledeći nastupi i da li imate u planu da svirate i u drugim gradovima u Srbiji?
Miloš: Bilo je tih digitalnih albuma i u CD formatu, ali smo ih brzo razdelili prijateljima. Uskoro će se pojaviti novi studijski album, u izdanju Kreativnog centra Vigvam. Alhemija. Posle celih godina samozatajnosti, u Novom Sadu sviramo češće nego obično, praktično svakih mesec dana, ali i to će proći. Ne znam hoćemo li svirati u drugim gradovima. Moraju zvezde da se zavere, pa da se to desi. Može biti, a ne mora. Ako bih mogao da biram, iskreno, najviše bih voleo da još jednom zasviramo preko granice, u Kotezima, u dalmatinskom gradu Vrgorcu, kod našeg voljenog druga Ivice Stankovića. Tamo smo se uvek osećali kao kod kuće. Postoje duboki razlozi za tu moju želju i nema nastupa kojem bih se više radovao.
by Tijana Janković on 26/06/2012
 http://www.lookerweekly.com/interview/milos-zubac/
 Prkos Drumski na Fejsbuku.

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…