Пређи на главни садржај

Ivan Škrabe




Ivan Škrabe je enfant terrible novoodmetničkog plemena. Buntovni Jaskanac, student filozofije i strasni ljubitelj plemenitih konja koji je već formiranom kolektivnom profilu ove amblematične družine pridodao dugometnu auru svoje mladalačke nesputanosti, prostoljudskog šarma i topline, a kadikad i ponešto od tipično revolveraške brzopletosti u postupanju i govoru. Impulsivan, srčan i pravdoljubiv, Škrabe je izrazitu osetljivost na tuđu patnju i nemaštinu implementirao u svoje stihove. A kako ljudi sve što je uhu novo programski klasifikuju i upoređuju na osnovu poznatih referentnih tačaka, njegove su pesme namah prepoznali kao protestne, angažovane, ili socijalno-politički osvešćene. Jasno, kada je poneseno pevao ili nonšalantno pevušio o čuvstvima prema voljenom biću, pesme su mu bile imenovane kao – ljubavne. Takvo odvajkada patentirano tematsko dvojstvo sasvim je u duhu žilave kantautorske tradicije od rapsodskih, trubadurskih i minstrelskih vremena, pa sve do velikih pesnika rokenrola i bardova na čijim se stvaralačkim vrelima Škrabe odmalena krepio. Zbog živog dosluha s prethodnicima, nije bilo teško otkriti njegovu specifičnu žanrovsku formulu. Folk, bluz, kantri i šansona – sve su to elementi Škrabeovog stvaralačkog sistema koje bi on sam bez oklevanja razglasio i pripisao sebi uz ime.
Međutim, mnogo je više zatajenog bogatstva u ovom momku nego što može dokučiti pravolinijska misao koja sve smešta u poznate ladice sa etiketom sadržaja. Bez obzira na jasne žanrovske odrednice, Škrabeove pesme volšebno su zavodljive i neskriveno – osećajne, ma kako on svoju hipertrofiranu osećajnost manifestovao. Bilo da psuje i gerilski udara po licemerju društva, bilo da romantičarski niže ljuvene reči, bilo da duboko proživljenim impresijama odgovara na zaziv svoje bliske prijateljice Prirode, Škrabe je jednako neposredan i otvoren poput iznimno senzitivnog deteta koje burno reaguje na svakovrsne impulse okoline i svog unutrašnjeg sveta. Ali, u njemu podzemno hoće da probiju i iskustveni uvidi zrele duše i zaveštane mudrosti velikih učitelja Istoka, a kada se svemu dodaju šeretluk i povremena sklonost ka marifetlucima, portret mladog odmetnika iz Jastrebarskog postaje nesamerljivo složen i bogat u odnosu na formalne karakteristike njegovog autorskog rada.




U maniru američkog konjičkog oficira koji usred teškog boja hrabro grabi ka generalskoj epoleti, Škrabe je u malo vremena zavredio reputaciju zagrebačkog koncertnog meteora. Na svojim nastupima pokazao je zamašnu izvođačku veštinu i spontanost u komunikaciji s publikom kakva se obično nalazi tek u prekaljenim majstorima scenskog performansa. Takve autore prosto je neophodno doživeti na bini, kada su u punoj interpretativnoj snazi i magijskoj moći i kada im krila nisu svezana ograničenjima jednodimenzionalnog zvučnog posrednika. Pogotovu zato što Škrabe uživo ume da načini efektan omaž i naklon ličnim svetiteljima poput Ledbelija i Keša, a koncerti više nego bilo koji snimak otkrivaju privilegovano mesto Vudija Gatrija u njegovom rodoslovu. Uvek kada se Škrabe pred ljudima dohvati gitare, u njegovom polju zasvetle mitologizovani likovi ovih pepelnih anđela koje on samouvereno ubraja u svoje pretke. I svaki put nanovo se odmotava jedan sudbinski San o bluzu u koji ovaj vispreni sanjar na sceni želi da povede sve one koji su spremni da zagaze dublje i dalje.
Ivan Škrabe je među Nove Odmetnike hrupio kao turbulentni mladi desperado koji ima šta da kaže i pokaže, očigledno svestan da je zlatna budućnost hrvatske kantautorske pesme već odabrala vesnika u kome će da se ogleda. Pod uslovom da Škrabe pristane na ulogu ogledala.

Autor: Miloš Zubac

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…