Пређи на главни садржај

U potrazi za izgubljenim govorom

 

 




Likovni ciklusi Danila Vuksanovića nikada nisu bili lišeni pažljivo promišljene kontekstualnosti. Njegovi stvaralački krugovi, štedro ispunjeni semantičkim nabojem, doticali su se i nadovezivali tokom godina, često ulazeći u međusobne preplete. Idejne zametke budućih   ciklusa on je ostavljao u dubokim tematskim brazdama prethodnih, ne bi li  u svojim kasnijim radovima mogao da namiri punu žetvu njihovih značenja. Sklon zamašnim stvaralačkim zahvatima, renesansno razbokoren, filozofski kontemplativan, pesnički osetljiv a zanatski dosetljiv, Vuksanović je ne jednom otiskivao svoj čun od pošteno zadobijene, prijatne sigurnosti u okrilju vanredne likovne tehnike, odvažno ga usmeravajući prema drugorodnim, još neosvojenim umetničkim horizontima. 
Po povratku s takvih putovanja, on je prikupljena znamenja i saznanja bez zadrške ugrađivao u matricu svog likovnog postupka. Činio je to u najmanje dve ravni. Kada je za pojedine likovne cikluse upotrebljavao odabrane književno-istorijske motive, bila je to kritička idejno-interpretativna ravan. Kada su zapamćeni muzički ritmovi i fraze davali ritam i tempo samim pokretima ruke prilikom slikanja, a pismo maternjeg jezika postalo punopravni likovni elemenat, bila je to sinergijska ravan u kojoj su se komponente drugih umetnosti srećno implementirale u samu srž likovne prakse. Tako je nervatura ćiriličkog pisma, kojim su ispisane najvrednije književne stranice jednog naroda, u Vuksanovićevoj samosvojnoj recenziji dobila konstitutivnu vrednost unutar njegove crtačke tehnike.

Dakako, predviđena kontekstualizacija zahtevala je od njega znatno više od stilizovanog ili brzopisnog iscrtavanja slova. Sama podloga za crtež morala je biti pripremljena tako da bude nalik srednjovekovnom pergamentu. U staroj književnosti, purpurna, žuta i bela bile su boje rukopisnih knjiga, dok su tekstovi uglavnom bili nanošeni preko već postojećih, prethodno sastruganih slojeva teksta. Takav višeslojni pergament zvao se palimpsest. Vuksanovićevo opredeljenje da za strukturu svojih ćiriličkih crteža uzme palimpsest, ispisujući na podlozi pomenutih boja redove u različitim oblicima, često jedne preko drugih, uz upotrebu ornamenata, inicijala i minijatura, nepogrešivo upućuje na adrese srednjovekovnog književnog nasleđa u punoj žanrovskoj razuđenosti. Na drugoj strani, reminscencije na rukopisnu i vizuelnu kulturu srednjeg veka u funkciji su pripreme prostora za snažno semantičko trenje koje će se dogoditi na njegovim crtežima. Danilo Vuksanović je autor koji voli da suočava obeležja nametnutog Zeitgeista s vrednostima minulih vremena. Iz jednog viteškog doba on uzima pismo, pergament i boju. Čak je i sadržaj ćiriličkog teksta podoban sadržaju arhaičnih dokumenata. Međutim, Vuksanović ispisuje samo fragmente, kriptične trake nekadašnjih rukopisnih celina, istrgnute iz kanonizovane srednjovekovne kulture. Njima suprotstavlja delove sopstvenog autodiktata, brzopisno beležene misli kao reflekse duševne bure savremenog čoveka.



Kako bi dodatno zaoštrio kontrast između pretpostavljene celovitosti starih i bolne nedorečenosti važećih civilizacijskih uzusa, Vuksanović pojedine crteže i zapise kanapom uvezuje u „Potpisnu mapu”, upečatljiv somnabulni artefakt koji se čita kao kakav ukoričen alhemičarski rukopis, tačnije ono što je od njega u Poslednjem vremenu moglo da ostane sačuvano. Isečci gustog teksta, otuđenog od prvobitnog smisla u zaleđu oniričkih, katkad grotesknih likovnih projekcija, nacionalni svetitelji pod plaštom animiranih superheroja, krstoliki simboli neprolaznog života nasuprot detaljnim spiskovima svakodnevnih dužnosti, namerno obeznačene slovne magistrale i transverzale, obrisi sveprisutne aveti globalizma nad ostacima samosvojnosti malog naroda – ispunjavaju otežale stranice ove začudne slikovne knjige. Uprkos neiskrčenoj šumi ispisanih slova, bilo da su ona organizovana u reči ili ne, komunikacijski tok između autora i posmatrača hotimično je sveden na dejstvo snažnih asocijativnih polja. Kao da je u tkivu samog pisma, razvenčanog od uobičajene, pravolinijske funkcije sporazumevanja, Vuksanović pronašao kodove dubljeg, istinitijeg osećanja jezika i bivstva.

I dok planetarna informatičko-tehnološka hidra neumitno metamorfozira svoju izvornu bit, do tačke kada informacije počinju da vladaju čovekom umesto da mu služe, dok se masovno šalju elektronske poruke besprizorno kratkog veka umesto pisama, a ljudi gotovo da se i ne sreću izvan nasušne mreže svih mreža, Danilo Vuksanović svojeručnom ćirilicom, u nesputanom ritmu ličnih stvaralačkih damara, ispisuje delove zaboravljenog egzistencijalnog smisla, tragajući za šifrom govora koju smo negde izgubili.

Miloš Zubac

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…