субота, 23. август 2014.

U potrazi za izgubljenim govorom

 

 




Likovni ciklusi Danila Vuksanovića nikada nisu bili lišeni pažljivo promišljene kontekstualnosti. Njegovi stvaralački krugovi, štedro ispunjeni semantičkim nabojem, doticali su se i nadovezivali tokom godina, često ulazeći u međusobne preplete. Idejne zametke budućih   ciklusa on je ostavljao u dubokim tematskim brazdama prethodnih, ne bi li  u svojim kasnijim radovima mogao da namiri punu žetvu njihovih značenja. Sklon zamašnim stvaralačkim zahvatima, renesansno razbokoren, filozofski kontemplativan, pesnički osetljiv a zanatski dosetljiv, Vuksanović je ne jednom otiskivao svoj čun od pošteno zadobijene, prijatne sigurnosti u okrilju vanredne likovne tehnike, odvažno ga usmeravajući prema drugorodnim, još neosvojenim umetničkim horizontima. 
Po povratku s takvih putovanja, on je prikupljena znamenja i saznanja bez zadrške ugrađivao u matricu svog likovnog postupka. Činio je to u najmanje dve ravni. Kada je za pojedine likovne cikluse upotrebljavao odabrane književno-istorijske motive, bila je to kritička idejno-interpretativna ravan. Kada su zapamćeni muzički ritmovi i fraze davali ritam i tempo samim pokretima ruke prilikom slikanja, a pismo maternjeg jezika postalo punopravni likovni elemenat, bila je to sinergijska ravan u kojoj su se komponente drugih umetnosti srećno implementirale u samu srž likovne prakse. Tako je nervatura ćiriličkog pisma, kojim su ispisane najvrednije književne stranice jednog naroda, u Vuksanovićevoj samosvojnoj recenziji dobila konstitutivnu vrednost unutar njegove crtačke tehnike.

Dakako, predviđena kontekstualizacija zahtevala je od njega znatno više od stilizovanog ili brzopisnog iscrtavanja slova. Sama podloga za crtež morala je biti pripremljena tako da bude nalik srednjovekovnom pergamentu. U staroj književnosti, purpurna, žuta i bela bile su boje rukopisnih knjiga, dok su tekstovi uglavnom bili nanošeni preko već postojećih, prethodno sastruganih slojeva teksta. Takav višeslojni pergament zvao se palimpsest. Vuksanovićevo opredeljenje da za strukturu svojih ćiriličkih crteža uzme palimpsest, ispisujući na podlozi pomenutih boja redove u različitim oblicima, često jedne preko drugih, uz upotrebu ornamenata, inicijala i minijatura, nepogrešivo upućuje na adrese srednjovekovnog književnog nasleđa u punoj žanrovskoj razuđenosti. Na drugoj strani, reminscencije na rukopisnu i vizuelnu kulturu srednjeg veka u funkciji su pripreme prostora za snažno semantičko trenje koje će se dogoditi na njegovim crtežima. Danilo Vuksanović je autor koji voli da suočava obeležja nametnutog Zeitgeista s vrednostima minulih vremena. Iz jednog viteškog doba on uzima pismo, pergament i boju. Čak je i sadržaj ćiriličkog teksta podoban sadržaju arhaičnih dokumenata. Međutim, Vuksanović ispisuje samo fragmente, kriptične trake nekadašnjih rukopisnih celina, istrgnute iz kanonizovane srednjovekovne kulture. Njima suprotstavlja delove sopstvenog autodiktata, brzopisno beležene misli kao reflekse duševne bure savremenog čoveka.



Kako bi dodatno zaoštrio kontrast između pretpostavljene celovitosti starih i bolne nedorečenosti važećih civilizacijskih uzusa, Vuksanović pojedine crteže i zapise kanapom uvezuje u „Potpisnu mapu”, upečatljiv somnabulni artefakt koji se čita kao kakav ukoričen alhemičarski rukopis, tačnije ono što je od njega u Poslednjem vremenu moglo da ostane sačuvano. Isečci gustog teksta, otuđenog od prvobitnog smisla u zaleđu oniričkih, katkad grotesknih likovnih projekcija, nacionalni svetitelji pod plaštom animiranih superheroja, krstoliki simboli neprolaznog života nasuprot detaljnim spiskovima svakodnevnih dužnosti, namerno obeznačene slovne magistrale i transverzale, obrisi sveprisutne aveti globalizma nad ostacima samosvojnosti malog naroda – ispunjavaju otežale stranice ove začudne slikovne knjige. Uprkos neiskrčenoj šumi ispisanih slova, bilo da su ona organizovana u reči ili ne, komunikacijski tok između autora i posmatrača hotimično je sveden na dejstvo snažnih asocijativnih polja. Kao da je u tkivu samog pisma, razvenčanog od uobičajene, pravolinijske funkcije sporazumevanja, Vuksanović pronašao kodove dubljeg, istinitijeg osećanja jezika i bivstva.

I dok planetarna informatičko-tehnološka hidra neumitno metamorfozira svoju izvornu bit, do tačke kada informacije počinju da vladaju čovekom umesto da mu služe, dok se masovno šalju elektronske poruke besprizorno kratkog veka umesto pisama, a ljudi gotovo da se i ne sreću izvan nasušne mreže svih mreža, Danilo Vuksanović svojeručnom ćirilicom, u nesputanom ritmu ličnih stvaralačkih damara, ispisuje delove zaboravljenog egzistencijalnog smisla, tragajući za šifrom govora koju smo negde izgubili.

Miloš Zubac

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.