Пређи на главни садржај

Hope's beautiful daughters

Miloš Zubac


Ako Nada, kako veli Sveti Avgustin, doista ima dve prelepe kćeri, i ako se one zovu Bes i Hrabrost, Katarina Juvančič u sebi objedinjuje sva tri imena i svojstva. 
Ona nije slučajno odabrala misao hiponskog mudraca za moto svog novog albuma. 
Ako je Bes odgovor na poredak stvari, a Hrabrost garant da taj poredak neće ostati nepromenjen, slovenačka kantautorka, u svom muzičkom delovanju i beskompromisnom društvenom aktivizmu, od ova dva elementa neumorno oblikuje i preporađa Nadu u jedan svet za koji se vredi boriti. 
Svet koji danas svi delimo, u kojem postoje nebrojene naprsline, oboljenja i disfunkcije, a koje sve zajedno – nisu taj svet sam po sebi. 
Sa svetom je zapravo sve u redu. 
S ljudima nije.
A svet je nekada bio mlad kao što je i čovek bio mlad. Na mladost sveta i zoru ljudskih bića, sećaju nas folklorne pripovesti kolektiva koji se razdelio u rukavce različitih naroda sa svojim samosvojnim kulturama i zasebnim uspomenama na arhajsko doba. Toplina mita očuvala se do našeg vremena kao nepotrošivi depozit kolektivnog pamćenja u kojem postoje šifre za svaki civilizacijski trenutak, pa tako i naš.
Antropolog po obrazovanju, muzički stvaralac po pasiji, posrednik između svetova po senzitivnosti i darovima koji se ne daju objašnjavati, Katarina Juvančič posegnula je za pomenutim šiframa u mitsku baštinu škotske kulture. Njena nesvakidašnja veza sa ovom zemljom ne ogleda se samo u probranim bajkama škotskih ostrva i arhipelaga – Šetlanda, Orknija i Hebrida, koje je kao narativne celine uvrstila na svoj muzički album. Dubok afinitet za gelsko-škotske prostore vidi se i u aranžmanima pesama, u izboru studijskih saradnika, u načinu na koji je koristila svoj topao, prepoznatljiv glas, kao i u opredeljenju za jedan škotski tradicional koji je dvojezički reinterpretirala u nadahnutom dijalogu s Karin Polvart, afirmisanom škotskom kantautorkom. 
Na koncu, spona između stare ostrvske zemlje i slovenačke umetnice počiva na brojnim koncertima koje je ona, uz svog dugogodišnjeg saborca i saputnika Dejana Lapanju, do danas održala u Škotskoj.
Album Hope’s beautiful daughters tematski se prirodno nadovezuje na njihov prvenac Selivke.
I ovde je svaka pesma pažljivo izgrađen omaž ženskoj snazi i hrabrosti da se učini nešto što se od žene ne očekuje ili joj se u društvu strogo brani. Ovde junakinje ulaze u nove pesme pravo iz mitskog arhetipa, iz pomenutih škotskih bajki, ili iz inuitskih legendi, gde magija primitivnog doživljaja sveta još duboko diše, gde žene trče s vukovima u divljini, dok pojedine heroine dolaze iz vremena kojem smo tek videli leđa, ako uopšte jesmo. Tako se u jednoj pesmi srećemo sa Irenom Sendlerovom koja je spasla dve i po hiljade mališana iz varšavskog geta, u drugoj s Fridom Kalo, u trećoj s Rozom Luksemburg.
Hope’s beautiful daughters slavi izvornu kreativnost, mudrost, velikodušnost, dubokouvidnost i snažnu instinktivnu prirodu žene. Iako jeste jedan od temeljnih motiva, žena kao žrtva nije jedini Katarinin saznajni interes – da jeste, ne bi njena pripovedačka, lirska i muzička umetnost bila toliko široka, sveobuhvatna i živa. Selivke su se možda više bavile potlačenošću, cenzurom i samocenzurom ženske suštine. Nove pesme, međutim, već nude i nove izlaze. Tačnije, novo se ovde pronalazi u starom. Otuda Katarina na albumu ostavlja cela tri naslova za muške naratore koji na gelsko-škotskom jeziku pripovedaju tri drevne bajke, uz primereno svedenu, ambijentalnu muzičku pratnju slovenačke družine Salamandra Salamandra. 
Junakinje ovih priča pre su odlučne stvarateljke svetova, koje svesno prekoračuju granice, ili su osobe koje prirodnu dobrotu svog bića neće izdati ni u najtežim okolnostima, nego što su bilo kakve žrtve. 
Birajući da trećinu albuma nesebično odvoji za aktiviranje šifri iz starih škotskih predanja, da nemali prostor na svom autorskom izdanju prepusti muškim glasovima koji nam u tri narativa daju bezvremene primere ženske dovitljivosti, hrabrosti, poštenja i snage, Katarina Juvančič igra svoju medijumsku ulogu i sasvim mirno sklanja se u stranu, ostavljajući mesto za izvorni pragovor tradicije. Čak se i ekstatični Dejan Lapanja dobrovoljno povlači u ulogu ritam gitariste, zvučnog konstruktora i aranžera, birajući da tek u par navrata individualno zagrmi punom snagom svoje gitare.
Tolika sposobnost da se svesno odoli samom sebi i da se inače bujna stvaralačka i izvođačka potreba slovenačkog tandema stavi u službu prenosa starog znanja iz mitske građe, sasvim je retka i vredna je iskrenog naklona.
I mada Hope’s beautiful daughters gledaju često u prošlost, one ne odvraćaju pogled od današnjice – jedna od reminiscenci na društveno svakodnevlje jesu zvučni fragmenti nedavnih građanskih protesta u Ljubljani.
Međutim, u jezgru svega što Katarina Juvančič radi, ostaje vanvremenska predstava žene kao životvorne sile.
Kako je jedno od ključnih pitanja koja se čuju na ovom albumu – what can a poor woman do – na istom mestu daje se nedvosmislena adresa na kojoj se odgovor može pronaći.
U arhetipima sveta koji je nekada bio mlad.
Onde je žena upravo onakva kakvom je slovenačka umetnica vidi. Onde ona nije mučenica. Snažna je, neustrašiva, znatiželjna i plodna. Životna. Kreativna. Slobodna.
Pritom, krivca za sapetost ženske snage Katarina ne traži i ne imenuje u bahatoj dominaciji muškog elementa. Traži uzroke i lek u ženi samoj, u unutrašnjem nesporazumu, tek potom u nesporazumu sa okolinom, ne bi li se u ravnopravnom i skladnom delovanju oba kosmička principa, muškog i ženskog, uspostavio ekvilibrijum sveta.
Katarina Juvančič ne daje svoje odgovore agresivno i mnoge pobornice savremenog feminizma mogle bi se u tome ugledati na nju.

Nežni cvrkut ptica kojim se završava album Hope’s beautiful daughters, kazuje nam da su ritam i muzika prirode najbolji učitelj ravnoteže i ujedno, da su male selice s prethodnog izdanja ovde pronašle svoj dom.





Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…