MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Дуго нисам објавио песму. Између 'Кошара' и 'Метаморфоза', живот је био чешће силан него благ. Давао је и узимао много, не бисмо ли сви постали другачији него што смо били. Можда бољи, истинитији и оданији себи и ближњима. Ово јесу стихови промене. Певају о прелазима између рађања, умирања и новог рађања. Соња и ја смо их пронашли у Приједору, другујући са Здравком Миовчићем, песником и човеком чије је присуство благослов своје врсте. Први пут смо заједно извели 'Метаморфозе' у Бањалуци. Потом - с Миланком - у Сенти. Надаље, с целим саставом у Травнику, Херцег Новом, Источном Сарајеву и на сваком наредном и претходном месту. Носили смо песму као реликвију на путу. С временом, пригрлили су је и моји Нешићи - Немања и Светозар. Пожелели смо да је сачувамо у студијском телу - да је људи доживе и мимо наших наступа. Коју ноћ пошто је Света снимио клавир, уснула је тихо и заувечно Смиљка Нешић, Немањина и Светина мајка. Губитак смо осетили сви који познајемо и волимо...

Покушавам да обухватим тренутак у пастелу небеске белине која се нежно дотиче с врховима масива док се таласи ваљају преко мог тела а галебови игриво улећу у лице ветру, скраћују угао и одмеравају своју снагу.   Овде, у постојаном дослуху с морем, пробдио сам безмало сваку ноћ, одвећ соларан током дана да бих се могао препустити дејству сна и тако, на стражи, мотрио изнутра на тешки новосадски немир који сам прокријумчарио у Боку.   Покушавам да обухватим тренутак у којем су и наши младунци, између два смеха, пречесто ћутке загледани у даљину, а моја се мисао прошива бригом и надом да смо, ти и ја, ипак били довољно добри и присутни да им омогућимо време у којем ћемо остати само оно што ће ова неупоредива деца једном моћи да надрасту.   Котор, 9. јул 2025.

Није јој душа у телу, него је тело у души.   Толико је има.   На језику Сијукса именом је мајка   деци Светог дима.     Котор, 7. јул 2025.

Велико светло с три мања у оку, девојчица, девојка и жена. Она је стан за љубав дубоку чији је прозор топла зена   с једном сузом заувек спремном да се скотрља низ образ, мајчинске бриге најлепши одраз. Енкаустика у времену земном,   које се сјатило у њеној коси, сребрних влати саосећање за свет који пати, трпи и пркоси. Потпора и утеха свима,   заспала је да постане сећање на непојамну снагу и доброту, пруживши тако целим детињствима коначну, опроштајну ноту.   За Смиљку   Котор, 3. јул 2025.

  Zamislite da upoznate pisca koji vam, na vaš zahtev, poveri na čitanje jedini primerak svoje knjige (doktorske disertacije) o vašem omiljenom pesniku. Zamislite da je pisac, koji veruje da ćete mu vratiti knjigu, Miloš Zubac, a da je pesnik o kome piše veliki Duško Trifunović. Sad zamislite da ste, pre nekih dvadeset godina i svega gore navedenog, imali priliku da popijete Duškovu kafu i da vam je, lično on, dao tu slobodu da ga pitate šta god želite, a vi niste mogli jer ste prethodno dobili nedvosmisleno „uputstvo za rad”. I zamislite da je njegova harizma, u nekom trenutku, učinila da zaboravite na ono uputstvo i da je jedino, što ste poželeli, bilo da ga snažno zagrlite. A, da ga docnije, ako je moguće, iz tog zagrljaja zaštitite od svih, nanetih mu, nepravdi. Nisam sigurna da je u tome iko uspeo… do Miloša Zupca i ove knjige.        Ispod činjenice da je reč o o ozbiljnom delu, naučnom radu – doktoratu, krije se priča o Miloševom prijatelju. Između ...

Велика Душа долази у град – рекао сам Пријатељу. – Треба и ти да будеш тамо. Тако осећам. Пријатељ је склопио шаке у знак захвалности, карактеристично се наклонио и одазвао се. Седео је до мене на концерту Роса Дејлија. У њему су се стицала столећа музике, из многих предела света. Зато је истински радостан могао да ми каже – када је трио с Крита почео да свира – Ја ово разумем! Рос Дејли је Човек-Дрво. Древни храст који хода. Келтски друид који је пронашао своју имелу у жени с којом дели ову стварност и ствара музичку нестварност. Она се зове Кели Тома. Помислио сам – како лепе руке има ова насмејана, блага и мирна првосвештеница. Између Дрвета и Имеле, у срцу Човека и Жене, седео је Црни младић који је пружао ритам. Све што су Рос Дејли и Кели Тома на својим архинструментима изазивали, Црни младић је сакупљао сопственим телом и лицем и преводио у ритмове. Музика арапског и византијског памтивека, с гелским и источњачким тренуцима, пулсирала је његовим телом и галванизовала његово лиц...

U osvrtu na jednu nezaboravnu novosadsku noć u kojoj se predstavljala knjiga posvećena Roriju Galaheru – prva takva prevedena na srpski jezik – u kojoj su Šinobusi odsvirali prateći koncert, Milan Gagić, jedan od najtananijih poznavalaca i tumača ovdašnjih bluz-folk-rok pojava, zapisao je da su Šinobusi legendarni bend. Gagić je toliko pažljiv i odgovoran u biranju izraza da mi je ta njegova odrednica došla kao godinama čekan i konačno dočekan verodostojan refleks na nešto što sam i ja osećao – i to u vremenu kada se legendarnost medijski pripisuje svemu i svakome, bez imalo budne kritičke svesti, uglavnom upućujući na nekoga ko je slavan, opštepoznat, zvezda takoreći. Međutim, Milan Gagić je čovek koji zna za onu lucidnu filmsku repliku Blejza Foulija – Ne želim da budem zvezda, hoću da postanem legenda – gde jedan status praktično isključuje drugi. U ovom stoleću bez svojstava, u kojem se vrtoglavo krećemo ka projektovanom kraju istorije, srpski muzički sastav koji neodstupno radi s...