MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Ova knjiga moga oca nastajala je na našim zajedničkim putovanjima i naročito – između tih putovanja i nastupa, po našem povratku iz jednog grada, iz jedne zemlje, u Novi Sad, a pre otiskivanja ka drugom gradu, drugoj zemlji i drugoj sceni koja nas je čekala. Sve te zemlje, dabome, bile su nekada jedna zemlja u kojoj je Pero Zubac pod modrim Mostarskim kišama ostvario sve, još kao dvadesetogodišnjak, zanet bratstvom, jedinstvom i poezijom kao moćnim oruđem za ostvarivanje ta dva ideala. Iako se njegova otadžbina rasparčala, a ideali potrošili, nisam mogao da ne primetim kako moj otac, sada kao belokosi mudrac sa sedamdeset devet zima za pojasom, svojom pojavnošću, blagošću i dobrodušjem i dalje sjedinjuje ljude ma gde da se pojavi, kao kada je u poratnim godinama ponovo došao u Mostar da svojim živim prisustvom približi duboko podeljeni grad i uzajamno udaljene ljude. Tokom proteklih nekoliko godina, Pero i ja nastupali smo u Beogradu, Zemunu, Novom Sadu, Obrenovcu, Šidu, Kraljevu, R...

Онај што је јавно привезао своју барку за небески док, земаљско пристаниште брани. У мантију заклоњен свеопшти порок, закључано срце на тамној страни. Нису то очи јагњета, него вука, али времена јесу вучја. Погрешна благосиља рука  где би нам било мало и Мајчиног тројеручја. True Life of a Monk

Када је умро Стеван Раичковић, заседала је Скупштина Републике Србије. Мој отац чудио се како ниједан посланик није прекинуо пословично отровну препирку – у тај дан поготово – и рекао: „Људи, станите. Умро је велики песник ”. Доцније би, на нашим заједничим путовањима, умео да понови ту своју запитаност и разочараност неосетљивошћу света у којем је старио. Мени је то било дирљиво наивно – његово очекивање да ће политичари данашњице марити за одлазак једног од последњих великих наших лирика. Да ће се зауставити на трен. Да ће изаћи – макар колико траје изговарање ма које Раичковићеве песме – из петпарачких улога које играју а прескупо су плаћени и сетити се смрти не би ли били достојнији живота. Јуче се из ове стварности одметнуо Љубомир Симовић. Скупштина   Републике Србије заседала је у данима који су претходили његовом одласку. Да се Симовићева смрт десила у скупштински дан, не би се тамо ниједан посланик почешао – а камоли да би се јавио за реч, опростио се јавно од песника и ...

Био једном један богати човек, сав је блештао, одећа му је искључиво била од злата, ђердан око врата и да тражиш – богатијег човека ниси могао видети. Тако се богаташ хвалио на улицама те он падне на земљу, касније се пробуди, једва гледа и чуди се: „Како сам ја овде доспео? ”. Гледа мало лево, мало десно и схвати да је у болници, лежао је на неком кревету окружен медицинским сестрама па, гле чуда, он полети и осети да је лак као перо, окрену се и виде себе одозго на кревету, а око њега успаничене медицинске сестре, но њега то није занимало, њега су привлачила једна светлуцава врата у ваздуху. Као да га је нека сила погурала ка тим вратима па он отвори. А унутра, унутра је била једна мрачна соба и у њој нешто – није било ни човек, ни предмет, ни ништа на овом свету, то је просто било Нешто...седело је на столици, гледајући богаташа и рекло: „Дуго сам те чекао”. Не знаше ни богаташ шта је то, само збуњено седе на столицу преко пута и упита „Ко си ти?”. А то нешто му одговара: „Ја сам СМ...

Милош Зубац: Тридесет три песме , Графопринт, Горњи Милановац, 2025.                Број 33 у математици назива се сложен број. Исус Христ је преминуо са 33 године, као и Александар Велики. Најпознатији кошаркаши НБА лиге носили су овај број на дресу. Можда је и Француска зато узела 33 за сопствени позивни број. Овај број означава произвођача пива у Нигерији, у многим градовима то је број аутобуса или трамваја који спаја најдуже или најлепше линије и делове града. Број 33 у нумерологији представља добро и претпоставља позитивне промене и напредак у животу. Узимати број 33 за сопствена покрића, ускогрудости, незнање, не доноси ништа добро. У многим банкама сефови ретко садрже број 33 у, наизглед, предугој лозинки којом се отварају врата тешка неколико тона.                У раним и касним тридесетим овај свет напустили су Петар Петровић Његош, Карађорђе, Пушкин, Кафка, Душан Силни, Аполинер, Мајаковски, Д...

Овдашњи политичари понашају се истоветно као ћелије рака – почињу као наша сопствена аутоимуна болест а завршавају као метастаза на измученом организму народа. Такав увид, наравно, не долази из онколошких искустава и медицинског образовања, него из простог читања преочигледних симболичких подударности. Политичар се код нас безочно шири и мултипликује своје дејство, утицај, моћ и материјалне добити, науштрб друштва односно тела као домаћина, с визијом да ће вечно то моћи да чини, као што ћелије рака имају сопствену интелигенцију која трагично превиђа да оне ипак неће живети заувек и да ће радикалном променом свог понашања – из системског, функционалног служења у бахато , назовинапредно индивидуално размножавање и заузимање свих доступних ресурса живота у телу – и ово тело и себе погурати у смрт, најчешће у великим телесним, менталним и емотивним мукама. Тумори су болест толико раширена у данашњици да зацело нема зрелог човека који у свом животу некога већ није изгубио. Логика просечног ...

Šta je meni Mostar a šta sam ja Mostaru, zna svaka latica u beharu.   I kestenovi u Lea Bruka i svaki kamen Kujundžiluka.   Zna tužna moja mala košćela i ona koja me je pod njom volela   i znaju odbegli drugovi moji rasuti po svijetu u sudnjem bijegu i zna Kapela na Bijelom Brijegu koju sam izmislio a sad postoji.   I svaka trešnja ma gde cvetala u detinjstvu se sa mnom sretala.   Znam, svaki kamen Starog mosta ne gleda mene kao gosta.   Ali ne znam s ljudima, šta je s njima i koliko mene u njima ima   i da li će me u neku jesen poznu kao Aleksu izliti u bronzu.   3.9.2024. Pero Zubac