ŽIVA REČ U POBOŽNOJ TIŠINI

Ova knjiga moga oca nastajala je na našim zajedničkim putovanjima i naročito – između tih putovanja i nastupa, po našem povratku iz jednog grada, iz jedne zemlje, u Novi Sad, a pre otiskivanja ka drugom gradu, drugoj zemlji i drugoj sceni koja nas je čekala. Sve te zemlje, dabome, bile su nekada jedna zemlja u kojoj je Pero Zubac pod modrim Mostarskim kišama ostvario sve, još kao dvadesetogodišnjak, zanet bratstvom, jedinstvom i poezijom kao moćnim oruđem za ostvarivanje ta dva ideala. Iako se njegova otadžbina rasparčala, a ideali potrošili, nisam mogao da ne primetim kako moj otac, sada kao belokosi mudrac sa sedamdeset devet zima za pojasom, svojom pojavnošću, blagošću i dobrodušjem i dalje sjedinjuje ljude ma gde da se pojavi, kao kada je u poratnim godinama ponovo došao u Mostar da svojim živim prisustvom približi duboko podeljeni grad i uzajamno udaljene ljude.

Tokom proteklih nekoliko godina, Pero i ja nastupali smo u Beogradu, Zemunu, Novom Sadu, Obrenovcu, Šidu, Kraljevu, Rudom, Han Pijesku, Prijedoru, Banjaluci, Zvorniku, Bratuncu, Mostaru, Nevesinju, Trebinju, Sarajevu, Travniku, Lazarevcu, Kragujevcu, Gornjem Milanovcu, Čačku, Subotici, Rumi, Vrdniku, Zrenjaninu, Sanadu, Senti, Bajinoj Bašti, Trsteniku, Viminacijumu, Slavonskom Brodu, Velikom Gradištu, Podgorici, Gračanici, Prizrenu i Zvečanu – popisujem ovde gradove na očev predlog, jer sasvim bi ovo drugačija knjiga bila da se nismo toliko otiskivali među ljude. Mostaru i Sarajevu, prirodno, vraćali smo se nekoliko puta. Mostarske kiše – poemu koja mu je sudbinski odredila život – Pero je izgovorio samo u dva grada, Kragujevcu i Banjaluci, iako su te stihove željno čekali i nadali im se na svakoj pobrojanoj adresi. Oba puta, svedočio sam kako se moj otac preobražava u mladića, doslovno, i kako se lica onih koji slušaju nestvarno podmlađuju. Poema kao eliksir mladosti. Međutim, ako Pero nije bilo sklon da Mostarske kiše izgovori češće, pružao je publici nešto drugo, ali istoga porekla. Izgovarao je novu pesmu, iz ove knjige, Mostar i ja, kao testamentarne stihove upućene njegovom Mostaru i izgovarao bi pesmu tako da je svaki put izazivao suze, kako među slušaocima, tako i među nama, u njegovom pratećem sastavu na sceni. A u tom sastavu, uz mene, bili su Sonja Segić, Milanka Nastasović, Predrag Dmitrović i Đorđe Bubnjević – čije odabrane fotografije kao sačuvani trenuci s naših putovanja krase konac ove knjige.

Prvi put je pesmu Mostar i ja Pero Zubac izgovorio u gradu iz naslova, na pozorišnoj sceni, a naredno jutro, na Kujundžiluku, u ateljeu Seаda Vladovića, stihove je kazao ponovo. Iako su se pesnik i slikar tada prvi put sreli, ili možda baš zbog toga, na rastanku nas je domaćin Sead Vladović Guče, grlio kao najrođenije i ispratio nas s dva srebrna potoka iz očiju. Njegove suze takle su nas sve.

Na ove nastupe, Pero je uvek nosio dve beležnice s rukom ispisanim stihovima. Čitao bi nove pesme iz tih malih svezaka, one koje publika nije mogla ranije ni da čuje, ni da pronađe u ma kojoj knjizi. Sasvim u duhu imena našeg pesničko-muzičkog programa Živa reč, koje smo skovali kada smo zajedno uzeli da prelazimo kilometre i nosimo stihove, muziku i sećanja ljudima kao dar. Kako su te nove rukopisne pesme – sada objedinjene u ovoj knjizi – uticale na slušaoce, možda najverodostojnije svedoče reči mog starog prijatelja Milana Gagića, zapisane posle našeg gostovanja u Senti:

„Što se prošle večeri tiče, bilo je dirljivo i divno, više sam čuo nego video, oči su mi gotovo sve vreme bile zamagljene, dobro je da sam bio u prvom redu pa prisutne dame nisu videle kako na matorog mladića deluju pesme, izgovorene ili otpevane. Žalim što nisam poneo kameru ‒ Pero Zubac, na korak od mene, čita svoje nove pesme, iz rukopisa, znači nulto izdanje. Nisam čak ni snimio fotoaparatom te momente, nisam se usudio da škljocanjem remetim nestvarnu, pobožnu tišinu. Uvek sam cenio vreme i neponovljive trenutke, od kada sam u zaustavnom vremenu, još više. Na veličanstvenoj ste i važnoj misiji, nastavite.”

Kada sam počeo i sâm da zapisujem nove stihove, posle celih posnih godina, budući da poput oca pišem na mahove, u ciklusima koji dođu i prođu, naročito dragoceno bilo je iskustvo uzajamnog prisustvovanja u ovim pesmama – Pero bi ukoračio u moju pesmu, ja bih u njegovu, a bivalo je da isti, treći lik boravi i u njegovoj i u mojoj pesmi, poput mlade, lepe monahinje koju smo videli u Pećkoj patrijaršiji. Ta prepletenost došla je kao samo jedan od neiskazivo vrednih ishoda našeg zajedničkog odmetanja od svakodnevlja – put poezije koja nam je obojici ko zna koji put pritekla u pomoć i pružila spasonosnu ruku svrhovitosti. Najdragocenije za mene bilo je što smo iskustvo delili i još delimo kao otac i sin, razume se, a s vremenom i kao najbolji prijatelji na istom drumu.

Životna vitalnost, usredsređenost, bistrina misli i lekovita vedrina uprkos podrazumevanoj seti – koje je Pero dosledno pokazivao na ovim nastupima – svakako su proželi i novu knjigu pesama. Njegova spremnost da se otiskuje u daljine, da prevaljuje stotine kilometara kako bi odgovorio na poziv domaćina, da posle nastupa sa svakim stane, prozbori koju srdačnu reč, potpiše knjigu, sačuvali su njegove stihove od utapanja u beznadežnost – ma kako da su bivali obojeni samotnošću, nostalgijom, sumnjom i tugom. Bez nade, međutim, nisu mogli biti, jer nada je bila imenitelj svih naših sretanja s ljudima željnim pesničke reči, dobrote, lepote duha i celovitosti kakvu je Pero pošteno zadobio u životu i iz koje se svaki put predavao publici. Knjiga ne oskudeva u oproštajnim tonovima, ali se ne zatvara ni u jednom trenutku u neku konačnu, programirano poslednju knjigu jednog velikog života. Ta otvorenost prelila se u očevo pisanje upravo s naših putovanja.

Naslov knjige došao je na kraju svega, a ne može biti slučajno – odveo nas je na izvorišta. Žubor jedreškog potoka asocijacija je na detinjstvo pesnikovo u Nevesinju i zvuk koji je on zapamtio kada je jedreška voda promicala pod turskom kaldrmom, ispod porodične kuće Zubaca, pogotovo posle jakih kiša. Može biti da smo u Nevesinju i prvi put imali zajedničko književno-muzičko veče, tačnije popodne koje odlično pamtim i po dolasku tadašnjeg episkopa zahumsko- hercegovačkog i primorskog Grigorija. Među brojnim posvetnim pesmama u Žuboru jedreškog potoka, našla se i jedna koja je nesumnjivo bila napisana za ovog neobično lepog čoveka, toplog oka i mudre reči, ali jedino u njoj nije bilo naznačeno ime ispod naslova. Po čitanju rukopisa, pitao sam oca zašto nije upisao Grigorijevo ime. Odvratio mi je da ne zna kako da ga oslovi u posveti, predugačka je titula koju nosi, pogotovo otkada je Hercegovinu morao da zameni Nemačkom. Rekoh mu: „Lako ćeš to rešiti. Napiši samo monahu Grigoriju. Bićeš u istini, sasvim.” Pero se nasmešio i izgovorio jedno „Bravo”.

Neka se tom rečju, ali uzvratnom, završi i ovaj sinovljevski zapis, na marginama knjige Žubor jedreškog potoka. U ime neprolazne lepote, topline i dubine njegovih pesama, među kojima i danas može da se dogodi ona antologijske vrednosti poput pesme Moje ljubavi, ispisujem jedno „Bravo” i prilažem jedno prosto  – „Hvala”.

U Novom Sadu,

23. januara 2025. godine

Miloš Zubac