ДО ПАКЛА И НАТРАГ, С ДРВЕНИМ МАЧЕМ

Када је умро Стеван Раичковић, заседала је Скупштина Републике Србије. Мој отац чудио се како ниједан посланик није прекинуо пословично отровну препирку – у тај дан поготово – и рекао: „Људи, станите. Умро је велики песник”. Доцније би, на нашим заједничим путовањима, умео да понови ту своју запитаност и разочараност неосетљивошћу света у којем је старио. Мени је то било дирљиво наивно – његово очекивање да ће политичари данашњице марити за одлазак једног од последњих великих наших лирика. Да ће се зауставити на трен. Да ће изаћи – макар колико траје изговарање ма које Раичковићеве песме – из петпарачких улога које играју а прескупо су плаћени и сетити се смрти не би ли били достојнији живота.

Јуче се из ове стварности одметнуо Љубомир Симовић. Скупштина  Републике Србије заседала је у данима који су претходили његовом одласку. Да се Симовићева смрт десила у скупштински дан, не би се тамо ниједан посланик почешао – а камоли да би се јавио за реч, опростио се јавно од песника и затражио мало заједничке тишине у његово име. Поготово данас када је тишина нарочито непријатна владајућој касти.

Постоји, међутим, друга врста скупштине, неупоредиво веродостојнија, вреднија и животнија, месецима на улицама, по српским градовима, која се тишине не боји, а која правду иште, на одговорност позива и коренску промену тражи. Та је скупштина – а студенти је чине – на протесту у Београду прво отћутала у славу отишавшег, а потом изговорила стихове Љубомира Симовића, из Путујућег позоришта Шопаловић, баш оне о слободи на дрвеном мачу, е да бисмо јасније сагледали размере њихове борбе:

„Ја ћу да устанем,

згажен, згромљен, тлачен,

на челичне војске

са дрвеним мачем.

Нека се на крају, ова малена белешка наместо воштанице за Велику душу, затвори другим стиховима истог песника, из песме Послепоноћница, о путовању до пакла и натраг:

„Ниси ти овај напуштао свет,

био си само у његовој јаснијој слици.”

На Велики петак, 18. априла 2025. године, у Новом Саду

Фотографија Весне Лалић