MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Само да себе издржим у данима када беспрекорно знам како ће ме и моја уметност издати, како ће ме се глатко  одрећи пошто ме сви напусте и како ће ми надомак небеског сплава неко подсмешљиво рећи да она није никада била довољно вредна да ме преведе преко.   Само да себе издржим у ноћима када предобро видим како смо се ти и ја растали одавно а наша тела су заборавила да пођу па се дотичу само по земаљској навици и брзо потом устукну јер нешто није како треба да буде и нас у тим кућама нема.   Само да себе издржим у овој пиратској верзији сопственог живота с лошом сликом и још горим звуком, у којој ми старе болести и војне подмећу као нове и пишу ми улогу коју не желим да играм.   Само да себе издржим ‒ а тебе и овај подваљени свет издржаћу већ некако.   16. априла 2022. /записано на концерту Николе Врањковића/  

Облак на крилу чапље Милоша Галетина Приметна је у последњих неколико књига Милоша Галетина, па тако и у овој, фрагментарност у телу песме, као да су предочени лирски записи само изводи из већег невидиљивог рукописа исписаног једнако невидљивом руком која није песникова. Која и песника самог исписује. Галетинова рана поезија била је другачија, монолитнија, извајана и одливена у већим формама песничког текста. С годинама, овај аутентични равничарски лирик чије песме имају драгоцено својство да практично певају саме, те природно проналазе међу кантауторима прелепе музичке шајке у којима се отискују надалеко, сажимао је свој израз у облик подобан краткој источњачкој песми, отварајући се и формом и мотивом и темом – поезији за децу и најмлађе. Не постоји овде јасно повучена граница која би раздвојила одрасле читаоце од оних који још расту. Галетин се обраћа и једнима и другима, јер пева из детиње чистоте коју је као човек сачувао, а као песник препознао и претворио у своје књижевно изв...

Синоћ сам присуствовала промоцији књиге ЧЕТВРТА ЗЕМЉА др Милоша Зубца. У уводној речи аутора, понешто сам сазнала о књизи, њеној садржини, главним ликовима и оно најбитније - њеној намењености читаоцу. Сам избор наслова ствара неку тајанствену привлачност, мистерију и питање - а коју нам то четврту земљу Милош нуди? О књизи не могу аутентично да говорим, јер је нисам прочитала, али могу о нечему другом, такође битном... Атмосфера у којој се одвијао тај културни догађај била је необично свечана, преузвишена, уз присуство људи који су зрачили стваралаштвом, подстицајно и некако транспарентно показујући емоцију према аутору. Чак и бебе у наручју тата и мама биле су ћутљиво радознале и свечане... Ех, тај Милош, велик у беседи, суверено је владао простором, не само БУЛЕВАР БУКСА, него је својом харизматичношћу држао космос на својим длановима. У својој свити окупио је сјајне музичаре, кантауторе, пошто је и сам звезда тог небеског система, а у темпоралност догађаја укомпоновао је и појаву к...

Седим с Николом Нешковићем, мојим одметничким пријатељем и исповедником. Он је кантауторски геније. Ништа мање. Прослављамо рођендане његовим близанкама и причамо о „ Резервној култури ” . Зато је исповедник. Чује нешто што други не може. При том је Никола теолог и вероучитељ. Квалификован је за исповедника. Никола је налик канадском дрвосечи с душом јагњета. Добри брадати горостас који децу у школи учи изворном хришћанству, личним примером и псалмичном песмом уз гитару. Упоредо проучава грађанско васпитање, па деци прави мостове од једног учења до другог. Не одваја се од каиша с масивном копчом на којој је индијански поглавица раширених руку. Каиш му је, као и каподастер за гитару, поклонио Јасканац Иван Шкрабе. На заједничким наступима, Иван није могао да га слуша како непрестано, између својих неприкосновених песама, на гитарски врат заврће јефтино чудо које је шкрипало и стењало попут средњовековне справе за мучење. Шкрабе је ту Николину справицу звао инквизицијским каподастеро...

Роберто Водановић Чопор био је несмирени, али породично усидрени номад из Задра. Ивица Станковић звао га је „ власником најтужнијег блуза у Хрватској ” . Он је помогао у измишљању Чопора као чуда хрватског андерграунда. На препоруку Томислава Зорића, позвао га је на свој музички фестивал у Котезима, подно далматинског града Вргорца. Зорић му је дао Чопоров албум да га претходно послуша. – Мало је чудан – упозорио га је. Обично се то говори када се некоме први пут дају Чопорове песме. Ивица Станковић је музику највише слушао у свом модром „ б он џ ови ” голфу, па је тако убацио и Чопоров диск у плејер. Чуо је једино тишину, нарушену звуком аутомобилског мотора и котешког туцаника под точковима. Јавио је Зорићу: – Је, чудан ти је друг. А, нека... доведи га. Тек је касније Ивица Станковић разумео да Роберто Водановић Чопор све своје албуме тврдоглаво дистрибуира у MP3 формату. Ивичин аутомобилски плејер преживао је само стандардне аудио формате. Зато је чуо тишину. Чопор није био...