СВЕТ БОЛИ ШТО ПЕСНИК ЈЕСИ

Облак на крилу чапље Милоша Галетина

Приметна је у последњих неколико књига Милоша Галетина, па тако и у овој, фрагментарност у телу песме, као да су предочени лирски записи само изводи из већег невидиљивог рукописа исписаног једнако невидљивом руком која није песникова. Која и песника самог исписује. Галетинова рана поезија била је другачија, монолитнија, извајана и одливена у већим формама песничког текста. С годинама, овај аутентични равничарски лирик чије песме имају драгоцено својство да практично певају саме, те природно проналазе међу кантауторима прелепе музичке шајке у којима се отискују надалеко, сажимао је свој израз у облик подобан краткој источњачкој песми, отварајући се и формом и мотивом и темом – поезији за децу и најмлађе. Не постоји овде јасно повучена граница која би раздвојила одрасле читаоце од оних који још расту. Галетин се обраћа и једнима и другима, јер пева из детиње чистоте коју је као човек сачувао, а као песник препознао и претворио у своје књижевно извориште које не пресушује.

Облак на крилу чапље и насловом призива дух, поетику и естетику Истока – читалачко око готово аутоматски ствара представу старог кинеског акварела са елементима које проналази у насловној шифри. Галетин је изразито сликовит песник, с мекоћом, топлином и нежношћу лирске фразе, а визуелност коју изазива и побуђује својим стиховима оријенту дугује своје архипорекло, али локалном бечејском миљеу Тисе и тамошњој култури изражавања акварелом – непосредни подстицај. Неће бити ништа ново ако се Галетин доведе у везу с Милошем Црњанским и Стеваном Раичковићем. Међутим, можда ће бити ново ако се веза очита измаштаном сликом још младог Црњанског који преводи класике кинеске поезије, загледан у лепоту Тисе у којој се, с друге стране времена, одмара поглед старог Раичковића. Негде на пресеку та два велика и дубока песничка погледа, једног младог и једног зрелог, стоји Милош Галетин. Човек који иако свет боли то што песником јесте, остаје управо песник. Чак упркос томе што је бол и снажнији у песнику самом – њега боли што свет није какав би могао да буде. А колико би уистину могао да буде добар, правичан, леп и наклоњен свакој души која уме да сања, о томе пева Милош Галетин. Сам и самљи од многих, али никако усамљен. Јер створио је својом песмом боље место, за свакога ко га потражи.

18. фебруара 2022.