ХОМБРЕ (Резервна култура)

Роберто Водановић Чопор био је несмирени, али породично усидрени номад из Задра. Ивица Станковић звао га је „власником најтужнијег блуза у Хрватској”. Он је помогао у измишљању Чопора као чуда хрватског андерграунда. На препоруку Томислава Зорића, позвао га је на свој музички фестивал у Котезима, подно далматинског града Вргорца. Зорић му је дао Чопоров албум да га претходно послуша. – Мало је чудан – упозорио га је. Обично се то говори када се некоме први пут дају Чопорове песме.

Ивица Станковић је музику највише слушао у свом модром „бон џови” голфу, па је тако убацио и Чопоров диск у плејер. Чуо је једино тишину, нарушену звуком аутомобилског мотора и котешког туцаника под точковима.

Јавио је Зорићу: – Је, чудан ти је друг. А, нека... доведи га.

Тек је касније Ивица Станковић разумео да Роберто Водановић Чопор све своје албуме тврдоглаво дистрибуира у MP3 формату. Ивичин аутомобилски плејер преживао је само стандардне аудио формате. Зато је чуо тишину.

Чопор није био уметник тишине.

Чак ни човек једног гласа.

Радио је с многогласјем у себи. У његовим опорим, нагим, храпавим стиховима сударала се читава галерија личности, палих јунака, отуђеника и осуђеника, губитника, очајника, алкохоличара, маргиналаца, блудника и бедника, наркомана и невољника. Сви су падали попут падобранаца на хартију из његове презапослене, обријане главе. Био им је медијум и водич. Каналисао је њихове вапаје, танталовску жеђ и глад и немирне руке. Писао је, нарицао и рецитовао о њима. Од њихових тешких посета лечио се тако што је понесено и нежно певао о својој Барбари и кћеркицама, Сунчани и Искри.

Патентирао је противречну девизу: „Сам као Чопор”.

У једној песми, крстио је себе „Човеком без фасаде”. 

Роберто Водановић Чопор

 

Када је први пут наступио у Котезима, добродушни мештани били су пренеражени. Чопоров први концерт увек је ударац у чело или у плексус. Наоко претећа појава, с полунаштиманом гитаром и драматичним рецитативним гласом који атонално позива и изводи потом целу ону палету изгубљених ликова пред неприпремљену публику, која очекује забаву и заборав од свакодневне животне тегобе.

Људи касно схвате да су се затекли у макабричном позорју у којем један једини човек игра сваку улогу.

Попут Владимира Висоцког, Чопор није волео лаке песме, нити је волео да се људи на његовим концертима одмарају. Желео је да публика ради с њим, да се зноји и мучи, никако да се опушта, препушта и самозаборавља. Желео их је затегнуте и напрегнуте попут сајле на самострелу.

Када се његов инфернални концерт окончао, Вргорчани су били затечени.

– Мало је чудан – закључили су.

Напослетку су га прихватили. Оно су тамо били посебни људи. Њихова гостољубивост није умела да устукне, нити да се повуче чак ни пред овим претећим, узнемирујућим чудом из подземног света. У Котезима је Роберто Водановић Чопор постао и остао Краљ шуме. Било да је сâм наступао у Ивичиној каменој коноби или покрај ње, на терену за балоте, било да је ниоткуда ускакао другима у концерт, појавивши се иза јоргована, попут сабласти из таме, с таламбасом у рукама.

Ивица Станковић послао ми је његов албум, али с пропратним писмом и упутством како да га слушам. Добио сам „Сан о великом бијегу” и силно заволео ту интимну, огољену и топлу плочу. Глас који ми се обраћао био је необјашњиво близак и драг.

Припадао је мом детињству.

Упознали смо се код Ивице, у Котезима и од тада смо често наступали заједно, разговарали о свему, писали један другоме писма, маштарили, сањали заједно психоделичан сан без траве, пилула и било каквог ђавољег праха.

Користили смо само добар алкохол и богатство наших унутрашњих светова.

Радовао сам се зато што има добру жену с преобиљем стрпљења и разумевања, две красне цурице и зато што је коначно пронашао своје изгубљено племе.

Постали смо породично блиски.

Хомбре је имао обичај да реализује читав албум за једну ноћ. Када би се указала прилика да остане сам, у свом задарском солитеру с погледом на море, узео би гитару и микрофон, сео пред компјутер или снимач и ‒ пустио свог стваралачког демона да ради. Песме је писао кадгод и где год би стигао, најчешће на цедуљицама, у било којој прилици. Понекад на послу, у мамутском тржном центру, где је радио као обезбеђење у надзорној просторији са хиљаду екрана и углова. Користио је два-три иста акорда, четврти једва понекад, у препознатљивом неуредном темпу. Свирао је увек гитару с пет жица. Шеста му је сметала, па би је једноставно покидао и оставио да виси са чивије.

Потом би објавио албум. Сам је илустровао све омоте или би употребио какав Сунчанин ликовни рад. Носио је примерке на своје концерте, поклањао их људима или продавао по симболичној цени.

Испродуковао је брзо онолико албума колико су их сви Нови Одметници имали заједно. Потом их је наштанцао још.

– Барбара га превише оставља самог... – коментарисао је, уз широк осмех, добродушни Никола Нешковић. Нисам могао да слушам даље од десетог. Не зато што су потоњи албуми били рђави, него зато што нисам имао луксуз самоће за слушање његових песама. Чопорови стихови нису се дали конзумирати у друштву, нити је свака ретка самоћа била идеално време за његов коморни театар.

Једном нас је све насамарио и бомбастично најавио да се повлачи из музичког посла и да више никада неће снимати албуме.

Написао нам је у драматичном писму да је завршио своје музичке послове на земљи и да не може даље.

Ми смо му поверовали и били веома саосећајни.

Тада смо увелико неговали праксу циркуларне електронске комуникације, слали једни другима људски раскопчана писма, разматрали идеје, договарали заједничке концерте.

Сви смо узели да га тешимо.

Није прошло неколико месеци, а он је већ ентузијастично снимао нове албуме, одлучивши да сам себе поново измисли, покупи се из добровољне мировине и реактивира.

Другом приликом, исповедио ми је са жаљењем како цела два месеца није написао песму. Обраћао се човеку који у том тренутку стих није забележио седам година.

Чопор је волео да наступа у Новом Саду. Казао би ми да једноставно мора овде да свира, макар само каквом скршеном деблу које промиче Дунавом.

Десило се једном да смо Томислав Зорић, Ивица Станковић и ја седели у кухињи, уочи заједничког концерта у Петроварадину. Чекали смо да Краљ стигне аутобусом на градску станицу. Он је имао обичај да најави свој долазак, а све друго је морало бити спремно. Намах, осунчано небо изнад Новог Сада постало је трудно, помрачило се и сасвим је нестало дневне светлости. Сунце је једноставно ‒ потонуло у ништа. Олуја је почела да бије по крошњама, витла смеће са улица и тешко удара у стамбене бетонске блокове.

До овог трена, нико од нас тројице није присуствовао силовитијем продору таме у један питом, миран и светао дан.

Погледали смо се, раширили очи, развукли осмех и намах схватили да је Чопор стигао у град.

Позвао нас је телефоном непун минут касније да јави како се управо искрцао из аутобуса.

Умео је својом обријаном главом да помрачи сунце и донесе ураган. Кажу да је у Котезима знао и месец да помрачи, причали су они који су видели.

Турнијеов Краљ виловњак.

У истој кухињи, у друго време, док смо Чопор и ја угодно разговарали и слушали успутну радијску музику, мој пријатељ јавио се ниоткуда с радио таласа. Сад су их била двојица у истој просторији. Један је седео за столом и мотао дуван, а други је попут суманутог пајаца са штапинима динамита, слао своје молитве, право из пургаторијума, преко радио пријемника. Био је то државни радио у Србији. А Чопорове песме биле су све, само не радиофоничне. Онај први био је затечен када је чуо другог. Није био свикнут на медијско светло. У сенкама се кретао и осећао најприродније.

– Како су ти сјебани текстови! – признала је Чопору Словенка Катарина Јуванчич, потресено и осећајно, безмало у грозници тела, након његовог наступа на фестивалу Поезика. Катарина је била медијум и умела је да у једном људском загрљају осети гибање целих светова у другоме. Дубоко је примала и читала сваки изговорени стих, отпевану реч, гест на сцени, додир.

Таква Катарина, Чопору није имала ништа друго да каже.

Ови сјебани текстови били су међу најбољим у савременом хрватском рокенролу.

Он није био само човек без фасаде, него и човек без јефтине таштине.

Човек с несмиреном ватром у себи и с дубоком емпатијом за непребројива рањена места на планети.

Са огромном срчаном пумпом и детињом имагинацијом.

Нежни див и велики пријатељ малишанима.

– Мало је чудан – говорили су одрасли.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)