VIKTOR HARA – PEVAČ NARODA

Viktor Lidio Hara Martinez, punim imenom, u južnoameričkom duhu nizanja imena u skladu s rodoslovom, ili elementarnim prirodnim silama koje bi mogle da se smeste u po jedno ime (vetar, voda, vazduh i vatra), u svetu poznat kao Viktor Hara, jedan je od onih umetnika koji su svojom smrću u vremenu i svetu zadobili snagu planetarnog simbola van vremena, čoveka koji izborima koje je načinio pred zlom, glavom plaća svoju odluku i obesmrćuje se tako u svesti onih koji su preživeli i onih koji će tek rađati. Čileanski kantautor, inovativni pozorišni reditelj, pesnik, sakupljač i tumač folklorne građe, s takvim popisom talenata kojem bi u Vojvodini mogao da odgovori samo jedan Miroslav Antić, a najposle politički aktivista levičarskog nadahnuća, dosledan socijalističkim idejama do smrti, svoj ovozemaljski život završio je, samo naoko paradoksalno, poput hrišćanskog mučenika, 16. septembra 1973. godine, na zloglasnom stadionu u Santjagu, kao žrtva Pinočeovog nasilja. Imao je navršenih četrdeset jeseni života. U košmarima koji su ga pohodili godinama ranije – kako je u svojim poznijim beleškama posvedočila Harina životna drugarica Džoan – preživljavao je unapred torturu koja će tek imati da se desi. Džoan Hara napisala je u svojim sećanjima na njen život s Viktorom da je više puta umeo pred njom i njihovim dvema kćerkama da onespokojeno i tamno izgovori kako on neće dočekati starost, kako neće ni preko četrdeset godina poživeti.

Harine skršene šake – a slomili su ih Pinočeovi najamnici, prepoznavši među zarobljenicima čuveno lice iz naroda, pre no što su ga krvnički istukli, ubili i izbacili izmrcvareno telo na ulicu kao na smetlište – postale su zavetni znak prepoznavanja i razumevanja među ljudima koje je posetila vest o njegovoj smrti i ta vest o nepokornom levičaru koji završava u Hristovim mukama počela je da se prenosi s kolena na koleno, kao uspomena na čoveka koji je pevao nežno, blago i toplo, koji je voleo bez ostatka, koji je delatno sanjao i stvarao uvek bolji, običnom čoveku primereniji svet, a koga nije mogla da mimoiđe ona strašna poslednja čaša. Arhetipi se ne iscrpljuju ovde. Viktor Hara imao je živu preteču i mentora, tačnije mentorku u čijem je kraju takođe bilo golemog tragizma. Violeta Para, izuzetna kantautorka, lucidna likovna umetnica, sakupljač folklorne građe, postojano nadahnuće i podsticaj za Viktora Haru, njegova učiteljka i podrška, pucala je u sebe 1967. godine i njen sumorni pad u senku navestio je nadolazeću nevolju čileanskom narodu. Dok je Viktor Hara neumorno nastavio da peva protestne pesme, da putuje po južnoameričkim zemljama i širi glas o bratstvu i jednakosti, slaveći stihom odmetnike i revolucionare poput Če Gevare, severnoamerička politika i administracija pripremala je, finansirala, stimulisala i na kraju izvela puč kojim će srušiti levičarsku vlast Salvadora Aljendea, odomaćena već u takozvanim intervencijama kojima će i pre i nakon Čilea praktično razarati cele države, a sve u ime licemernog pozivanja na demokratske vrednosti i oslobađanje zaludelih naroda, tada od pošasti komunizma, a docnije od raznih drugih bolesti kojima bi Sjedinjene Države samoinicijativno davale dijagnozu i prepisivale obavezujući lek.

I mada ne bi trebalo da postoje velike i male smrti, jer ovde bi bar valjalo da i kralj i siromah budu na istome, Harina smrt je i danas dramatično značajna i dalekosežna, ne samo zbog načina na koji je ona došla po svoje, nego i zbog prirode i vrednosti njegovog autorskog i izvođačkog dara. Taj je čovek uistinu bio kantautor prvog reda – ali za njegove albume potrebno je predano i strpljivo uho, uz otvoreno srce i svest o istoriji zemlje iz koje je ponikao. Bio bi Hara prvoklasan umetnik i da nije imao martirsku sudbinu. Međutim, makar se ovde duboko zakoračilo u polje opštih mesta, da nije bilo te velike i teške smrti, jedan čovek mnogostrukih darova ne bi se uzdigao do moćnog svenacionalnog simbola koji je on s decenijama koje su usledile postao. A da je slutio šta će mu se desiti, osim njegovih noćnih mora, kazaće i testamentarna pesma sublimne lepote i krhkosti, objavljena posthumno na istoimenom albumu. Manifesto. Sasvim u duhu naslova, Hara projavljuje da pesma mora imati svoj „unutrašnji razlog”, poziva se na veliku prethodnicu Violetu Paru i nagoveštava da će umreti pevajući prave istine a ne prolazna laskanja, dok svojom pesmom pravi skelu koja vodi do zvezda. Manifesto je ona jedna, veličanstvena pesma, kakva se umetniku dogodi ili ne dogodi, ali od najskupljih – jer njena svevremena lepota plaća se golim životom.

S tim u vezi, naredne godine namiriće se pola stoleća od Harinog povlačenja iz ove stvarnosti. Čudesno složen svet Južne Amerike pokloniće tada pažnju sećanju na kulturnog heroja zajednice, vodilju zvezdu kada god se treba suočavati s novim manifestacijama zla. Jednako složen i neobjašnjiv svet Balkana, koji je i sâm doslovno bivao utopljen u zlu, ima sopstvenih mučenika među stvaraocima. Srbi pogotovo. Za Viktora Haru, ipak, nedovoljno se ovde zna. A dobro bi bilo da se zna – jer zlo pred kojim se on nije savijao a koje je moglo samo da mu slomi telo – duh nikako – isto je ono zlo koje i nas, iz generacije u generaciju, posećuje i neretko obuzima. Kao što svetlost Harinog života i Harine pesme, može da probudi našu sopstvenu svetlost i iznedri našu rođenu pesmu. To jeste svrha žrtve koju je veliki pevač naroda prineo na oltar civilizacijskom bezumlju, žrtve koja poput one za čovečanstvo ključne, od pre dva milenijuma, otkupljuje i obnavlja posrnuli svet.

(objavljeno u časopisu NOVA MISAO)