Miloš Zubac - ČETVRTA ZEMLJA (Grafoprint, Gornji Milanovac, 2022)

Poznati stihovi Tina Ujevića kao da su pisani za predgovor ove knjige eseja Miloša Zubca:

„Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti

koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.

I ono sve što ti bje, ću i što sni

gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.”

 

Knjiga „Četvrta zemlja” je zbirka eseja o ljudima koji su, i ne znajući to, povezani Ujevićevim pobratimstvom lica u svemiru. Glavni junaci Zubčevih eseja se nikada neće upoznati, bar veći deo njih, niti će čuti jedni za druge, ali su ipak, zahvaljujući njemu, stanovnici iste, ogromnoj većini građana nevidljive države. Državljanstvo te države se dobija spoznajom da umetnost ne nastaje u trci za slavom i novcem, kao i spoznajom da umetnik ne postaje umetnik ni sopstvenim samoproglašenjem niti izvikivanjem publike, već da o tome odlučuje kvalitet i sadržaj, i naročito bitno, postojanost njegovog dela. Stanovnici te države, koji umetnost i udišu i izdišu, pomireni su sa sudbinom i sa samim sobom da će ostati na margini, u boljem slučaju neshvaćeni, u gorem neprimećeni. Državljani te države su se oslobodili sujete pa ne razmišljaju o tome da li će uspeti – spremni su da, ako je tako suđeno, ostanu u anonimnosti na neodređeno vreme. Neki od junaka ove knjige će se ipak vinuti (ili su se već vinuli) u vidljivi deo spektra popularnosti i uspeha i osvestiti sopstveni značaj ali se neće pogorditi niti će zaboraviti kojoj zemlji pripadaju. Ta, „četvrta zemlja” jeste zemlja ljudi koji imaju unutrašnju potrebu da stvaraju bez jurnjave za materijalnom i nematerijalnom gratifikacijom. U današnje, gramzivo vreme, takvi ljudi su retki i teško uočljivi u moru laktaša i samoreklamera. Zato je Zubčev poduhvat tako značajan – on ovom svojom knjigom iz mraka (polu)anonimnosti izvlači pesnike, muzičare alternativce, slikare, entuzijaste organizatore malih neprofitabilnih festivala i druge slabo vidljive delatnike iz kulture. Piše on i o popularnim temama i ljudima, ali uvek mimo mejnstrima i uvek iz svog, poetsko-analitičkog ugla. Čak i u polemikama ne odstupa od pravoslavno-hrišćanskog etosa. Nisam još sreo polemičara koji sa toliko poštovanja govori o čoveku sa kojim polemiše a da ipak sasvim jasno, argumentovano, pokaže i dokaže svoju poentu. Pravoslavlje kakvo otelotvoruje Miloš Zubac bi i meni, kao čoveku, bilo sasvim prihvatljivo. Ono se rukovodi principom „ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga” s tim da bi ta izreka u Miloševoj verziji bila „više nego sebe samoga”. To je ona vrsta pravoslavlja koja se za Kosovo ne bori ratnim pokličima i zaklinjanjem na osvetu, već čuvanjem i afirmacijom kulturnog nasleđa. Koliko se samozvanih branilaca Kosova i samozvanih patriota latilo preslušavanja albuma „Kosovske”? Malo! Jer da se tek svaki drugi koji se tako deklariše potrudio da se upozna sa srpskim kulturnim nasleđem sa Kosova koje im je Zubac doneo na poslužavniku, bio bi to najpopularniji album u istoriji Srbije. Nije to Zubca ni malo pokolebalo, on ide za svojom zvezdom i zna da vreme radi za njega. Davno je prevazišao, ako se ikada njima i bavio, efemernosti materijalnog. Duhovni svet je ono što ga zaista privlači. Slutim da je jedan od razloga objavljivanja knjige „Četvrta zemlja” i pokušaj da sačuva od zaborava aktere srpske umetničke scene koji se još nisu ugnezdili u kolektivno pamćenje ovog naroda. Ponosan sam što se i moje ime našlo u predgovoru knjige. Srećan sam i što su se ilustracije mog druga Milana Gagića našle u ovoj i pojavno a ne samo sadržajno lepoj knjizi.

U nekakvim normalnim okolnostima teško da bismo se Miloš Zubac i ja mogli smatrati prijateljima. Proveli smo u našim dosadašnjim životima ne više od sat ili dva zajedno, deli nas i poprilična razlika u godinama, a ipak ga smatram prijateljem. Kako to? Tako što smo i on i ja, i svi akteri ove knjige deo onog pobratimstva lica u svemiru o kome je tako lepo pevao Tin Ujević.

Srđan Strajnić