СНОВИ ХЕЛЕН КЕЛЕР (Резервна култура)

Седим с Николом Нешковићем, мојим одметничким пријатељем и исповедником. Он је кантауторски геније. Ништа мање. Прослављамо рођендане његовим близанкама и причамо о „Резервној култури”. Зато је исповедник. Чује нешто што други не може. При том је Никола теолог и вероучитељ. Квалификован је за исповедника.

Никола је налик канадском дрвосечи с душом јагњета. Добри брадати горостас који децу у школи учи изворном хришћанству, личним примером и псалмичном песмом уз гитару. Упоредо проучава грађанско васпитање, па деци прави мостове од једног учења до другог. Не одваја се од каиша с масивном копчом на којој је индијански поглавица раширених руку. Каиш му је, као и каподастер за гитару, поклонио Јасканац Иван Шкрабе. На заједничким наступима, Иван није могао да га слуша како непрестано, између својих неприкосновених песама, на гитарски врат заврће јефтино чудо које је шкрипало и стењало попут средњовековне справе за мучење. Шкрабе је ту Николину справицу звао инквизицијским каподастером. Зато му је оставио свој. Касније је и мени подарио један. Спустио га је неприметно на моју полицу с књигама, да га пронађем тек пошто се растанемо приликом једног од његових долазака у Нови Сад.

Шкрабе је све радио на свој начин.

Његова партнерка у животу и добра чуварка, била је Марина Пинтарић, коју смо Никола и ја заволели као најрођенију сестру. Још један истанчан медијум, девојка огромног срца, која је по цену свога здравља непрестано радила на оним нивоима постојања на које људи, облачећи се у густа тела, рођењем привремено забораве.  

Помињем Николи детаље које не могу сместити у овај рукопис, а које он и ја добро знамо. Смејемо се над тим подацима и каткад се, усред детиње граје, обојица загледамо у даљину од хиљаду миља. Допада му се наслов. Заинтересован је за књигу коју пишем више него ја.

Спомињемо Чопора, Шкрабеа, Оловни Плес и наша заједничка искуства.  

Никола тврдоглаво воли да наступа под шифром (Изменавремена). Чак је и заграде додао, као да сâм назив није довољно неспојив с личношћу једног брадоње с гитаром и усном хармоником. Говорим му да овде већ имамо хрпу пројеката, а мало или нимало оних који ће се потписати именом и презименом. 

                                          

                                                                   

Требају нам људи.

Главом и брадом.

Одвратио ми је да ће заиста морати нешто да уради под именом из крштенице.

Потом се огласио у другој ауторској инкарнацији, као извесни Wystan Whitman. Изабрао је сада име и презиме, али не своје.

Никола Нешковић је службена одметничка спона с новоталасном поетиком. Не брише своје изворе попут индијанских трагова, истиче их отворено у песмама које пева, именује их у стиховима, али његова илуминативна ауторска дела заправо не дугују много овим изворима. Дугују мање него што он мисли.

Приповеда ми како је једном приликом упознао Маргиту Стефановић и како се збунио и остао пред њом сасвим нем.

Другом приликом, упознао је Соњу Савић.

Док је студирао богословију у Београду, водио је један бенд. Назвао га је Хелен Келер. Потом га је преименовао у Снови Хелен Келер.

Била је то праискра (Изменевремена).

Групи је недостајао бубњар. Окачили су оглас на Академији и дошли с вечери на концерт групе Пресинг. У публици су били Гиле из Електричног оргазма, Која из Дисциплине кичме и Ђиле из Супернаута. Никола је с момцима из свог бенда стајао код врата.

Наишла је Соња.

Питала их је испод гласа, карактеристично искрививши уста, да ли се плаћа упад. Никола јој је радосно одговорио да је бесплатно. Биће да је додао и узвик „Алилуја”. Убацивао је ту свету реч гдегод је могао. Уместо тачке, запете, наместо поштапалице.

Соњи је било веома драго што не мора да плати, па је ушла.  

Потом их је питала како се зову.

Онда се заинтересовала за име Хелен Келер. Никола јој је испричао причу о јединственој девојци која је без вида и слуха видела и чула неупоредиво више него они који имају здраве очи и уши.

Када је схватила да момцима треба бубњар, Соња Савић је узела Николу за руку, повела га низ ходник и рекла му да ће она одмах то да реши. Стала је пред неког типа, утонулог у столицу, коме се лице није видело од дуванског дима.

Прекинула је његов мир питањем: – Еј... јел’ имаш ти неког бубњара?

Какав бубњар ти треба – узвратио је тип незаинтересовано, кроз димну завесу.

– Па, оно... као Вд.

Човек је само раширио очи у неверици и испустио чудан звук устима.

Соња је ћутала.

Никола је ћутао и чекао.

Тип је сматрао да је рекао све што треба.

Сви су ћутали.

Онда је Соња Савић одлучила да пресече тишину, окренула се Николи и питала:

– А да пробате с ритам машином?

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)