MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Док сам читала један од твојих интервјуа о албуму Косовске, једна мисао ме је нарочито погодила. А то је да смо ми који се осећамо Србима у данашње (не)време, у неком магновењу. Нисмо задрти, али волимо традицију, уткана је у нас. Јесмо наклоњени европском духу, али не можемо, нити желимо, да на њему у потпуности заснивамо свој идентитет. Е баш ми такви, несврстани, ни десни ни леви, тренутно можемо само да се сврстамо у твој албум... Мислим да нас има, додуше недовољно за критичну масу, али свакако да постоје људи таквог опредељења и мислим да су такви једини истински носиоци модерног српског националног идентитета. У његовом најсуштаственијем облику, мирнодопском, родољубивом у најлепшем могућем смислу, а отвореном ка свету. Што не значи да од света прима све што му се да. Знамо да се ниво који је неки ентитет (национални, етнички, племенски) достигао, пресликава у култури, тако да би Косовске биле одраз још непостојећег нивоа до којег наш национални ентитет и идентитет тек треба да ...

На питање којег све више има – где данас станује култура новосадска, војвођанска и српска – један од одважних али утемељених одговора био би да се она једним рукавцем улила у Нове сенке , поетско-музички албум Немање Нешића , сасвим поклоњен стиховима Милоша Црњанског . И да се није тај албум насумично појавио баш сада, више од два десетлећа након што је био идејно зачет у Нешићевим студентским годинама, после првих верзија појединих песама његовог младалачког бенда Ревир , нити је случајно што се уочи објављивања Нових сенки у нашем књижевном свету указала и прва истинска збирка Нешићеве поезије Нове даљине . Од Нових сенки до Нових даљина, од музичког прослављања једног горостаса српске књижевности и културе, усамљеног онако како мора бити усамљен врх сваке горе, до проналажења аутентичне лирике у себи након деценија служења поезији других песника – Немања Нешић, новосадски кантаутор од класе која се данас сматра раритетном а некада је била подразумевани стандард, прешао је немали п...

За Исидора Игића не зна много људи у Србији. Можда је то зато што овај повучени кантаутор предано чита Белу Хамваша и живи у складу с назорима једног џиновског посвећеника у баштину човечанства, неконвенционалног мудраца и бриљантног писца, сасвим скривеног од знања не само планетарне, него до пре коју деценију и мађарске читалачке публике. Да Исидор на својој страни има непребројиве слушаоце и поклонике, вероватно би то значило да га погрешно чита и недовољно разуме. М ожда је то зато што овај песник с гитаром не живи у београдском мегаполису којем гравитира толико снова утемељених у потреби да се буде успешан, нити у новосадској хипертрофираној средини која је друга од две масовно жељене животне адресе у Србији, него остаје у родном Мајданпеку, поклоњен својој породици и гимназијалцима којима као просветар приближава латински језик. Напослетку, можда је то просто због идеалних околности да Исидор Игић из своје миленијумске рударске домаје буде човек који се спонтано уздиже у вред...

Милош Зубац, песник, музичар, кантаутор, отац две дивне девојчице, творац музичког правца сербикана. Мој врли пријатељ, човек добрих дела, лепих и мирних речи. Милоше, како је то бити отац? Врло природно. Тако се осећам као родитељ. Природно колико и то да сам и сâм некоме био и остао дете. А како је бити супруг? То уме да буде мање природно. Брак је конструкција, а супруг и супруга – улога и функција. Углавном се мушкарци необично уживљавају – моја животна другарица Драгана уме с љубављу да ме подсети на то како би добро било ако бих у кућу улазио као пријатељ и обично људско биће, а не као функција. Не као супруг. Она је мудра. Из многобројних интервјуа које си дао, наступима које си имао и, овако, на свом профилу, одајеш утисак да си у дивном друштву и да си некако у улогу оца ступио самоуверено, с јасним циљем и да пловиш сигурним бродом. Је ли утисак исправан? Има ли изазова? Јесам у једном сасвим посебном друштву, добро је ако се такав утисак очитава. То значи да се на сцени јављ...

Једини начин да стигнеш до новог јутра јесте да ходаш кроз ноћ – рекао је један животно прекаљен амерички кантаутор, пружајући и детету разумљиво решење загонетке смрти одгонетком новог рођења у аналогији с дамарима природе. Свака музичка објава Николе Врањковића органски поткрепљује ову једноставну есхатолошку минијатуру. Његов свесни стваралачки напор – а један је од ретких српских аутора код којих се елементи свести, стварања и напора очитавају у тако високој концентрацији – потпуно је усредсређен на улазак у таму и кретање према обећаној зори. Врањковићева личност носи епски карактер, велику осетљивост и опажајну ширину, добро избаждарени презир према свему неаутентичном и лажном код људи – јер то осећање уме да буде токсично ако се не контролише и не ублажава добротом – као и дубоку увидност у којој нарочиту вредност има усвојена спознаја Андреја Тарковског да у животу постоје ствари важније од среће. Његова поетика и његова музика происходе из ове сложене, увек будне и фокусиране...

Шкрипа врата у једној од песама албума  „ Хазарске ” , песника и кантаутора Милоша Зубца, чује се из једне од староновосадских улица близу алмашког краја, са броја 25, из куће која храбро одолева притиску инвеститора да постане зграда. Све песме настале су у њој, тако што су стихови улазили у свет блуза те куће и враћали се из њега измењени искуством. Улога Подбаре у овој причи је сасвим неслучајно улога јучерашњице и негдашњих вредности у контакту и конфликту с новим светом. У том новом свету, на усној хармоници, блиста једно мало биће звано Меј, као симбол три генерације једног презимена, као звезда наде и неко од кога можда почиње тако нам потребно ново заједништво - а о њему је било речи на почетку и крају овог разговора са Милошем Зубцем, све поводом његовог новог албума  „ Хазарске ” . 021:  „ Хазарске ”  имају исповедни, блузерски тон, неке су на моменте готово жал за оним што је нестало од човека. Шта је данас уопште остало од њега, човека са крњом дозом осећ...

 - Чудне су твоје песме. Храбре и неоптерећене форме (никад или ретко виђане). - С којим си то песмама? - Сигурност ватре. Узела да видим фонт и наслове и - запловила. - Ја бих волео да твоја дефиниција моје песме - храбра и неоптерећена форма - буде један од најбољих описа мог људског бића. - Предивно. Али толико су необичне и непредвидиве, неке личе на приче, поједине на панораме, а већина личи само на себе и ни на шта друго. Ни једноставне, ни компликоване, а опет захтевају поновно ишчитавање и размишљање да ли сам ја то тако разумела или си ти баш тако хтео да разуме (читалац) и оставља сумњу да си сасвим о нечему другом стихотворио. Интересантно...код тебе је стварно све несвакидашње осим физичког постојања... 15. децембра 2020. (преписка са Еном) Ена Недић (фотографија Ђорђа Бубњевића)