НИКОЛА ВРАЊКОВИЋ и ствари важније од среће

Једини начин да стигнеш до новог јутра јесте да ходаш кроз ноћ – рекао је један животно прекаљен амерички кантаутор, пружајући и детету разумљиво решење загонетке смрти одгонетком новог рођења у аналогији с дамарима природе. Свака музичка објава Николе Врањковића органски поткрепљује ову једноставну есхатолошку минијатуру. Његов свесни стваралачки напор – а један је од ретких српских аутора код којих се елементи свести, стварања и напора очитавају у тако високој концентрацији – потпуно је усредсређен на улазак у таму и кретање према обећаној зори. Врањковићева личност носи епски карактер, велику осетљивост и опажајну ширину, добро избаждарени презир према свему неаутентичном и лажном код људи – јер то осећање уме да буде токсично ако се не контролише и не ублажава добротом – као и дубоку увидност у којој нарочиту вредност има усвојена спознаја Андреја Тарковског да у животу постоје ствари важније од среће. Његова поетика и његова музика происходе из ове сложене, увек будне и фокусиране личности којој вероватно не пријају славолуци и хвале, у искрености утемељени али одвећ понесени лични записи оних који прате његова музичка испољења у протеклим годинама, прво двоструки студијски албум Веронаутика, а сада троструко концертно издање Биолошки минимум.

То неће рећи да људи који целом душом воле Врањковићеве песме и албуме нису у истини када их у својим утисцима ракетирају у поднебесје. То ће само рећи да би се о Николи Врањковићу, за промену, а у складу с његовом комплексном људском и ауторском природом, могло другачије писати – пажљиво, са одмеравањем сваке употребљене речи. Јер као песник с музиком, а он припада данас уистину малобројној гилди таквих уметника у овој земљи, Никола Врањковић и сâм мери сваку своју лирску реч, сваки одсвирани гитарски тон, штедљив је, никако због мањка ауторске великодушности (не може се то приписати човеку који публици нештедмице дарује тросатне концерте) него због своје хроничне усмерености ка сржи до које хоће да стигне. Та је срж оно обећано јутро до којег се долази храбрим отискивањем у тамнило непознатог.

Никола није сам на том путовању – његов импресиван концертни састав јесте моћно возило које ће га провести кроз ноћ. Његова песма је неопходни компас који има у џепу свог срца. А његова публика јесу они који ће с поверењем да га чекају и којима је његова потрага за светлом као насушна воштаница у њиховим сопственим тминама. Све су то састојци универзалне, бескрајно важне параболе о културном хероју који излази из простора сигурности, одмеће се у неоткривено, наилази на многа искушења и опасности, понекад сретне савезника на путу и уколико преживи – долази до суштине с којом се као с реликвијом и леком враћа у своју заједницу у форми пробуђеног људског бића. Отуда су Врањковићеве песме одрази оне митске јуначке снаге коју данас проналазимо углавном у легендама и сећањима средњовековног света или на платнима старих ликовних мајстора и није случајно његова музика толико блиска сликарству, не само због своје изразите амбијенталности. Постоји у његовом стваралачком труду доста елементарног хероизма, забележеног у музици наизглед непролазног оријашког импулса, наслоњеној на законе ликовне, лирске и звучне епичности. Има ту и земљотресних, племенски мантричних мотива који призивају народну старину и недокучивост Кавказа, баш у човеку кога непоправљиво смештају у обавезни урбани миље. По томе се песме Николе Врањковића одвајају од свега другога што се у српској музици може чути. Парадоксално, по квалитету који је убаштињен у човечанство, дакле по нечему што је старо колико и прва победа страха у хипотетичком архајском човеку, овај се уметник чини сасвим усамљеним у мноштву. Готово да би се она сугестивна синтагма место у мећави, привезана насловом једне књиге за Милана Младеновића, спонтано могла преселити у опис позиције Николе Врањковића у рокенрол култури данашњице. Као што би се Биолошки минимум, без имало ризика од промашаја, могао одмерити с троглавом Азрином плочом Равно до дна и не би се погрешило када би се изједначио значај тих албума, али би се истовремено сасвим погрешило када би се у једнакост привела времена настанака ових дела, тадашње и садашње околности и друштвени оквири. Јер све је ту несамериво.  

Никола Врањковић чини се данас самљим од ма којег музичког усамљеника који му је у овим несмиреним балканским крајевима претходио. Још је попут ратника на удаљеном фронту и једнако се креће кроз ноћ. Биолошки минимум јесу три густо исписане дописнице које је послао из љуте зиме и непрозирне таме, онима који га чекају и на које он и те како мисли, пружајући им тако, као човек који бескомпромисно трага за стварима важнијим од среће, управо оно што је у овој колективно бременитој и захтевној години свима недостајало – троструки подстицај за срећу.

 

О Никољдану, 2020.