ИСИДОР ИГИЋ – На истом небу метафоре

За Исидора Игића не зна много људи у Србији. Можда је то зато што овај повучени кантаутор предано чита Белу Хамваша и живи у складу с назорима једног џиновског посвећеника у баштину човечанства, неконвенционалног мудраца и бриљантног писца, сасвим скривеног од знања не само планетарне, него до пре коју деценију и мађарске читалачке публике. Да Исидор на својој страни има непребројиве слушаоце и поклонике, вероватно би то значило да га погрешно чита и недовољно разуме.

Можда је то зато што овај песник с гитаром не живи у београдском мегаполису којем гравитира толико снова утемељених у потреби да се буде успешан, нити у новосадској хипертрофираној средини која је друга од две масовно жељене животне адресе у Србији, него остаје у родном Мајданпеку, поклоњен својој породици и гимназијалцима којима као просветар приближава латински језик.

Напослетку, можда је то просто због идеалних околности да Исидор Игић из своје миленијумске рударске домаје буде човек који се спонтано уздиже у вредност метафоре – онај који нехотице може симболисати целолупну генерацију српских кантаутора и музичких састава чије стваралаштво, као по некој космичкој забрани, измиче већем препознавању и усвајању.

Који год да је разлог од ова три, а биће да су сви активни, песмама Исидора Игића радо се враћам, из године у годину, а ускоро ће бити из десетлећа у десетлеће, јер није мало времена минуло од када сам га први пут чуо. Има нечега енигматичног и недовршеног у његовим раним албумима, у трењу између једног чистог песничког сензибилитета, бремена музичке меланхолије и носталгије и техничке загушености у звуку, којом се неретко замућује изворна бистрина у песми. Ова формална ограничења с којима се Игић огледао током собних снимања прва два издања, више су парадоксалан квалитет на његовој страни, него што су слабост у његовом изразу. Осећа се да је то излазак из дечаштва с крилима која јесу никла и порасла, али се још нису раширила, а то – у подразумеваном присуству талента – увек даје узбудљиве стваралачке исходе. Лирска озбиљност карактеристична за прве збирке песама, замашна поп лектира и изразита склоност ка америчком панк-андерграунду али доследно каналисана у акустичарском формату, састојци православног појања у гласу, уз образовање из класичне старине што човека отвара ка неговању философске супстанце – јесу елементи који Исидора Игића чине самосвојним, дистинктивним и лако памтљивим у српском кантауторском братству и сестринству. Његова изразита потреба да буде снажно свој а да никада не заметне узоре можда се најлепше очитава у тренутку када Исидор повуче ка Слободану Тишми, али не обавезно оној верзији са студијских првенаца – уједно и јединаца Луне и Ла Страде, него оном ненаметљивом, аутентичном уметнику који стоји на једном једином концерту у новосадском „Студију М” и изводи цео пакет песама, предодређен за други албум Ла Страде, а који потом остаје студијски незабележен. Као да је тај албум којег нема – пронашао свој неочекивани рефлекс у раном стваралаштву Исидора Игића, заронивши у једном мору, а изронивши у сасвим другом, наизглед ниоткуда. Доста је тога тек наговештеног и управо магленог код Исидора, у духу имена његове препознатљиве песме „Магле маглите”. А када у делима постоји знатно више наговештаја, него до краја изведених формула, онда се намерник може тим делима враћати изнова, љубопитиво и заинтересовано, у потреби да открије још нешто, недефинисано а присутно. Нешто што му је промакло у претходним слушањима и уживљавањима. То јесте магнет првих албума Исидора Игића.

Да је ово текст о ономе што је уследило после – о Игићевој срећно оствареној сарадњи с Марком Николићем у идентитету Џонија Промиса и Сашом Зорићем из састава Кодагаин, било би сигурно речи о томе како су се почетни импулси издефинисали, како је музичка форма постала дотегнутија и технички супериорнија, како је снимљен један албум каквог опет нема – онај са Игићевом говорном поезијом, али нимало у духу рецитаторских издања с подметнутом музиком из некадашње заједничке земље, напослетку и то како је Исидор својом лириком пружио адекватно широк простор једном од наших најбољих и најпрофилисанијих гласова данашњице, који се определио да уместо џез стандарда и шансона за које је просто богомдан ради унутар зачудних, неочекиваних, алтернативних музичких форми. Међутим, ово је текст који с намером задржава пажњу на времену пре него што је осећајни и замишљени човек из Мајданпека раширио своја стваралачка крила.

То ширење свакако му није донело више публике, али дошло је одавно време за многе импресивне летове без посматрача. Онај који буде хтео да се уистину сретне са Исидором Игићем и његовом вештином и сврхом летења – да призовем овде једну свевремену синтагму-шифру крагујевачког бенда Исток иза – моћи ће то само на истом небу метафоре, под условом да полети тамо и сам.

Исидор Игић

 

Текст објављен у часопису Либартес