ИНТЕРВЈУ: Милош Зубац: Свако ради за себе, за своју децу, а туђа деца су - туђа. То је погрешно.

Шкрипа врата у једној од песама албума „Хазарске”, песника и кантаутора Милоша Зубца, чује се из једне од староновосадских улица близу алмашког краја, са броја 25, из куће која храбро одолева притиску инвеститора да постане зграда. Све песме настале су у њој, тако што су стихови улазили у свет блуза те куће и враћали се из њега измењени искуством. Улога Подбаре у овој причи је сасвим неслучајно улога јучерашњице и негдашњих вредности у контакту и конфликту с новим светом.

У том новом свету, на усној хармоници, блиста једно мало биће звано Меј, као симбол три генерације једног презимена, као звезда наде и неко од кога можда почиње тако нам потребно ново заједништво - а о њему је било речи на почетку и крају овог разговора са Милошем Зубцем, све поводом његовог новог албума „Хазарске”.

021: „Хазарске” имају исповедни, блузерски тон, неке су на моменте готово жал за оним што је нестало од човека. Шта је данас уопште остало од њега, човека са крњом дозом осећаја за добробит заједнице и за другог човека, са све мањом одговорности за сопствену будућност?

Зубац: То је важно питање о односу човека и заједнице. Књига на којој је заснован мој албум („Хазарске” Пере Зубца, прим.нов) писана је у једно тамно и тегобно време, из усамљеничке позиције појединца кога се заједница практично одрекла. 

Данас смо у ништа мање тамном и тегобном времену у којем се појединац одриче заједнице. Свако за себе и, наравно, свако за своју децу, а туђа деца су – туђа. Недавно сам с мојом старијом кћерком разговарао баш о томе као узроку сваког могућег будућег зла у људима. Том недостатку свести о добробити заједнице и потреби да само мени и мом детету буде добро науштрб других одраслих и друге деце. То нас неће одвести нигде осим, сасвим извесно, у неку верзију зла. У којој већ, чини ми се, увелико живимо. 

021: Како поезија сазрева у човеку у вунена времена какво је ово сада, када не смемо ни да се рукујемо, када је загрљај опасан а приближавање непожељно?

Зубац: То је све већ било изражено и постављено знатно пре појаве ове планетарне болести. Отуђивање, вирална комуникација наместо истинских сусрета, склањање у привидну сигурност вештачких светова у којима се другима представљамо бољима него што јесмо. Мислим да је вирус само изоштрио слику – сада је једино формално обавезно да се понашамо онако како смо се већ увелико, по избору, суштински понашали. 

А поезија је у човеку одувек имала своје изворе, а у неком другом човеку своја ушћа. То се није променило. Она остаје начин да делимо лепоту и тугу једни с другима, без обзира на времена.   

021: Која је улога Подбаре у хазарској револуцији? Стоји да је албум настајао на Подбари. Са ког броја се чује шкрипа врата на крају једне песме? Како су настајеле: у разговорима о стиховима? У једној је учествовала и твоја кћерка Меј, дакле, практично три генерације Зубаца су уткане у овај албум.

Зубац: Шкрипа врата чује се из броја 25, у једној од староновосадских улица близу алмашког краја, где у једној кући која храбро одолева притиску инвеститора да постане зграда – живи један аутентични гитарски јунак. Њега сви зову Џими и тај хазарски блуз што се чује на албуму, највише је његов свет. 

Песме су настајале тако што су стихови одлазили у тај свет блуза и враћали се из њега измењени искуством. Улога Подбаре је зато сасвим неслучајно улога света јучерашњице и некадашњих вредности у контакту и конфликту с новим светом, наоко без вредности. 

Али није тако, ту су деца као вечна нада свакога света, па и најгорег који можемо замислити. У састанку прошлости, садашњости и будућности са истим презименом – није тешко погодити коју улогу има моја Меј.

021: Како се песмама које ми не напишемо налази душа? Какву врсту искуства човек мора да има за њих?

Зубац: На албуму јесам једну песму написао ја, једну мој велики загребачки друг Иван Шкрабе, једну – ону чергарску, без речи – Џими, а остале су из Перине хазарске књиге. Онај који и сам пише, лако проналази рефлексије своје душе у песми и души другога. Има ту неопходну осетљивост. 

021: У једном стиху се каже да не треба блатом на блатоноше. Хм... Зар живот не показује другачије: можда би блатоноше требало најзад залепити блатом и рећи им где им је место? Доста се пристојан човек измицао пред будалама. Можда треба повући црту и тако не дозволити оно што један други стих каже, да ће, кад те време опере, назвати једну улицу твојим именом у којој ће становати нека друга деца...

Зубац: Ти постављаш овде трик-питање, знам да не мислиш тако. Али каналишеш оно што већина људи осећа. Ако ударимо блатом на блатоноше, бићемо врло брзо сви одреда у блату. Или ћемо остати сви без зуба и очију – ако се поведемо оним суровим старозаветним саветом. 

Идемо ли злом на зло, оно ће се повећати експоненцијално. То је проста математика. 

Али...Треба пре свега добро размислити шта то одваја пристојног човека од будале. Јесам ли пристојан зато што сам такав у својој неповредивој суштини или зато што сам фабрикован, начињен васпитањем, стегама и забранама из детињства да будем такав? Да ли бих и ја заправо хтео да се понашам као будала, па ме нервирају они који себи допуштају такво понашање? Ето, на то питање човек себи треба искрено да одговори пре него што одлучи како да се понаша према будалама. Јер највише нас жуља у другима оно што не волимо у себи. 

У мом искуству, све врсте криминалног понашања, сви манифестовани преступи мањине, нису друго до одрази акумулираних неманифестованих, потиснутих жеља већине – оних који не могу да признају себи да би и сами хтели пречицом до награде, али не смеју. Треба сви дубоко да погледамо себи у срце пре но што икога осудимо – ма какав он био. Можда себе осуђујемо.

021: За своју музику кажеш да је сербикана. Добро звучи. Шта то значи?

Зубац: То сам се мало нашалио с појмом американе – у једном тренутку, тај је правац музике и начин осећања света био прилично распрострањен у Београду. Онда сам жанровски одредио моју музику као – сербикану. Јер певам на матерњем језику. И не либим се да се окренем српској традицији. Мој албум „Косовске”, који је претходио „Хазарским”, долази из тог живог, увек топлог језгра наше баштине.

021: Ако град чине људи, њихови снови и кошмари, какву су снови овог града (под короном). Јесу ли већи снови или кошмари? Могу ли се ти снови одсањати, може ли се из тих кошмара пробудити? Како? Шта тебе данас лично буди из њих?

Зубац: Цео мој стваралачки напор усмерен је ка будности. Ја не забављам. Моје је да некога побудим и пробудим – ако могу. Јер наш колективни сан није добар, нити је леп. Дабоме, морам претходно сâм бити будан да бих ма кога другога извео из кошмарног сна.

021: Шта данас уопште чини новосадску (културну) сцену?

Зубац: Чине је људи. Увек су то били људи и њихов порив да стварају, да деле са другима, да оставе нешто трајније иза себе. То је сврха уметности – покушај да се превлада смрт. Рецимо, ликовна ангажованост Данила Вуксановића, да не помињем људе из мојих светова музике и књижевности, него да узмемо сликарство. Он је новосадска култура данас. Или, овако, када неко разговара с неким кога препознаје као вредног. Ето новосадске културе.

021: Некада се све најбоље од позоришта, поезије, музике рађало у кафани, уз причање прича...Кафане су утихнуле, бар такве. Више се и не прича, закачиш своје мишљење на Twitter и ћао, нема дијалога, што би полемисао. Али после ове „нове нормалности” биће нам и те како потребна нека нова сензибилност, ако већ стару нећемо моћи да вратимо. Како је постигнути ако нема заједништва?

Зубац: Враћамо се питању заједнице с почетка. Ми треба да направимо нову заједницу, јер су претходни покушаји оманули. Почевши од породице, па према другима – свима нам треба осећај новог заједништва. Али – нека то остане за други наш разговор, једном...

Аутор: Снежана Милетић

Објављено на порталу 021