СОЊА СЕГИЋ - Бића љубави и живота (о албуму КОСОВСКЕ)

-

Док сам читала један од твојих интервјуа о албуму Косовске, једна мисао ме је нарочито погодила. А то је да смо ми који се осећамо Србима у данашње (не)време, у неком магновењу. Нисмо задрти, али волимо традицију, уткана је у нас. Јесмо наклоњени европском духу, али не можемо, нити желимо, да на њему у потпуности заснивамо свој идентитет. Е баш ми такви, несврстани, ни десни ни леви, тренутно можемо само да се сврстамо у твој албум... Мислим да нас има, додуше недовољно за критичну масу, али свакако да постоје људи таквог опредељења и мислим да су такви једини истински носиоци модерног српског националног идентитета.

У његовом најсуштаственијем облику, мирнодопском, родољубивом у најлепшем могућем смислу, а отвореном ка свету.

Што не значи да од света прима све што му се да.
Знамо да се ниво који је неки ентитет (национални, етнички, племенски) достигао, пресликава у култури, тако да би Косовске биле одраз још непостојећег нивоа до којег наш национални ентитет и идентитет тек треба да дођу.

Или му се пак врате, рекли би они љубитељи прошлих времена... Ми ипак треба да гледамо напред, јер смо бића љубави и живота, а као такви имамо послушање да у будућност гледамо с радошћу. И да у њу унесемо „освежен” дух традиције. И ето, то су Косовске...

7. јануара 2021, о Божићу, Соњино писмо




Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

НАДСТРЕШНИЦА

-
Слика
Када се очај стисне у пест, враћа се Сонет шездесет шест да нас сети како никуда нисмо стигли а мислимо да сви смо грабежу људском видели мере. Дете, побожан, човек без вере, сједињени под истом стрехом у смрти дозваној похлепе грехом оних што рећи ће - нисам крив. Наша су сенка, наша метастаза политичари без оба образа, грамзивих утвара црни сазив. Пала је надстрешница и на нас, само нам није откривен час. Нови Сад 1.11.2024. Тома Росандић: Анђео смрти (1921)
Прикажи све

БОГАТ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УПОЗНАО СМРТ

-
Слика
Био једном један богати човек, сав је блештао, одећа му је искључиво била од злата, ђердан око врата и да тражиш – богатијег човека ниси могао видети. Тако се богаташ хвалио на улицама те он падне на земљу, касније се пробуди, једва гледа и чуди се: „Како сам ја овде доспео? ”. Гледа мало лево, мало десно и схвати да је у болници, лежао је на неком кревету окружен медицинским сестрама па, гле чуда, он полети и осети да је лак као перо, окрену се и виде себе одозго на кревету, а око њега успаничене медицинске сестре, но њега то није занимало, њега су привлачила једна светлуцава врата у ваздуху. Као да га је нека сила погурала ка тим вратима па он отвори. А унутра, унутра је била једна мрачна соба и у њој нешто – није било ни човек, ни предмет, ни ништа на овом свету, то је просто било Нешто...седело је на столици, гледајући богаташа и рекло: „Дуго сам те чекао”. Не знаше ни богаташ шта је то, само збуњено седе на столицу преко пута и упита „Ко си ти?”. А то нешто му одговара: „Ја сам СМ...
Прикажи све

ЦРВЕНИ ДЛАНОВИ

-
Слика
Обријана снага која не зна сврху себи, немоћ силом јавља да умили се врху где страхује глумац лишен душе здравља   што је тужни сужањ лику који игра док му младост виче – свршено је, играј другде, само немој нама. Дрхте послушници без части и срама   а црвени дланови виде се посвуда као тешка стигма, знак људскога суда да је време власти и њима истекло   с проливеном крвљу. Свест је ова скупа када се у невином гримизу купа и тек потом букне знање што се стекло.   Нови Сад 13.12.2024. "Црвене руке", пећина Ел Кастиљо, Шпанија
Прикажи све