ЈАСЕНОВАЦ

Трошна дашчана стаза савија се

према лептир-цвету од бетона.

 

Пољана тихо, дубоко дише.

 

Природа је неузнемирена.

Да ли дрво памти? Да ли река зна?

 

Унутар цвета, влага по зиду

оставља сенке.

Руке детета на огради.

 

Тамни лелујави лик.

 

Црква се излива с крстом на дну.

Снопови догорелих свећа

као чађави траг породице душа.

 

Ево нам одговора – напукло звони

глас моје посестриме.

 

Фрескопис воде и ватре.

 

Гледам како златно жито њене косе

постаје црно.

 

Од туге.

Јасеновац (фотографија Соње Сегић)