ДРАГАНА ЛИСИЋ - СВОЈ ЛИЧНИ ОРФЕЈ

У намери да прибележим понеку мисао о песмама Драгане Лисић у њеној другој збирци Memento vitae, а да притом сасвим занемарим она општа, пречесто посећивана места у писању о ма чијој поезији данас – питања голог значаја, улоге и сврхе песништва у Србији 2024. године – нисам могао да игноришем утисак како Драганин књижевни израз неодступно призива управо та питања и нуди сопствену вредност у један могући одговор. Поготово зато што се њена песма не дичи лиризмом, нити се размеће поетичношћу. Миљама далеко од конвенционалног схватања поезије, готово лишена уходаних песничких атрибута и ефеката, Драганина песма као да свесно жртвује сопствену лирскост у догледу уобичајених песничких поступака, не би ли сасвим истакла неумивено осећање као једину праву и пуну меру и веродостојан разлог свог постојања. Осећање је тамно и тешко и не жели да се као такво изгуби у потрази за вишим смислом или преобликује у измаштавање више јаве, што су песници столећима чинили. Поезија умногоме почива на наговештају, наслућивању, имагинативном отклону од задате стварности. Драганина песма, напротив, цела је у конкретизацији, дословном именовању, урањању у такву стварност. У срцу те песме јесте осећање, тачније сећање које изазива осећање – лишености, повреде и неправде. Песма овде има свој посао, своју дужност – да прибележи трауму, личну и породичну, да је изнесе, да је издржи. Овештала напомена да лирски субјект и песник не морају нужно да се подударе, сасвим је излишна, осим ако се песникиња није све време бавила мајсторском мимикријом. Читање песама Драгане Лисић углавном не рачуна на игру сакривања или заштите идентитета. И што ауторка остаје тако изложена, а да не падне у патничку самоважност, ту нарочиту, суптилнију врсту гордости, везује читаоца у саосећању, разумевању и дубокој наклоности. Пише ли Драгана заиста поезију, мимо формалне организације садржаја у стихове или се то још необјављени прозни писац исповеда у лирској форми? Станује ли уистину песма у њеној песми? Јесу ли песничка и прозна супстанца једно, а могуће артикулације су две? Memento vitae не шкртари у изазивању и подстицању да се човек добро замисли.

Оно што не оставља простор за недоумицу јесте изражен критички потенцијал у писању Драгане Лисић. Неувијеност у њеној критици најстарије књижевне и научне институције у Срба ‒ заснованој зацело на личном искуству и сведочењу – којом се отвара књига, као и коментар контаминираних релација у овдашњем књижевном еснафу, утемељени су на истој оштроувидности којом касније преиспитује породичне констелације и маркира своје противљење месту које јој је аутоматски додељено у балканском патријархалном моделу породице. Ту се очитава изузетан социолошки и психодрамски квалитет Драганиног писања у стиху. Такође, њена искреност која не би толико вредела да је песникиња склона сентиментализму и црпљењу из код нас непотрошивог тематског кладенца неостварених љубави, задобија замашан значај када је Драгана у својој песми без остатка намерна да назове ствари правим именом, да стане целом својом личношћу иза критике друштва, анализе и коментара наших нарави, менталитета и механизама живота. Њена највећа ауторска снага извире управо из највећих слабости и најтежих сопствених озледа – оних које истичу из одрастања у тврдом мушком миљеу овог поднебља, где се кћерка тврдоглаво зове „сином” и где је исконска женскост столећима била потискивана и утапана у различите видове насиља. Када пише о томе, песникиња бира форму коју и дете може да разуме, а уједно се и сама јавља из детињег идентитета, из личног сита сећања, чинећи свој исказ пријемчивим и универзално разумљивим. Једна таква песма, за мене бриљантно изведена, насловљена је Комшија. Преписаћу је овде уцело:

КОМШИЈА

Шестогодишњи комшија

И петогодишња ја

Ушуњали смо се у шупу

Сакривши се од кише

Желевши да покажемо

Једно другом – пише

Још памтим то одушевљење

Желела сам такву пишу

Не да пипнем

Не да осетим

Не да примам

Већ просто – да имам

Облик једноставне песме за најмлађе, а такав запис који конотативним нијансирањем обухвата целокупан простор вековног женског искуства поништавања у обесно доминантном мушком амбијенту. Постаје овде јасније полагање елементарне лирскости песме на жртву, како би севнуо један другачији квалитет, онај критички, деликатно би можда било рећи мушки, али психоаналитички сагледано – било би истинито. Лирскост песме аналогна је женскости која је васпитавана тако да ваља уступати место мушкости. Конфликт између ових артикулација енергије – мушке и женске – прави трење које Драганине песме чини увек карактеристично вибрантним, а неретко узбудљивим. Међутим, на снази је још једна сила, она заштитна и осврховљена, која се попут покрова спушта на њене циклусе у књизи. Иако Драганине песме немају преочигледне хришћанске тематске и мотивске елементе, наслови циклуса нуде још један кључ за читање и разумевање њеног песничког труда. Све су то библијске шифре, закључно с последњом – Јудиним именом – која симболише издајство. Изневеравање сопствене суштине. Одустајање од себе.

Memento vitae исписује снажан уметнички темперамент. Потези су јасни, линија оштра, поруке конкретне. Лирско је конвертовано у своје мушко наличје, али чува успомену на првобитно лице. Драгана Лисић је „свој лични Орфеј” и макар написала како је презрела Еуридику, заправо је чува дубоко у себи и тражи унутрашњу хармонизацију женског и мушког принципа, наместо потчињавања једног другом. Не би зато било необично ако би њена наредна књижевна објава била – прозна.

У Новом Саду, 6. септембра, 2024.