БАРБАРА НОВАКОВИЋ – ИЗМЕЂУ БОГА И СНА

Реченица Данила Киша, којом Барбара Новаковић отвара свој песнички рукопис Најдужа молитва, а која каже да „сваки сусрет између мушкарца и жене започиње као да је први сусрет на свету, као да није било, од Адама и Еве наовамо, милијарду таквих сусрета”, мудро је одабран кредо њене збирке, уједно својеврсна песничка лиценца да се од првог до завршног стиха у књизи доследно пева само о љубави. У истом духу, Мирослав Антић умео је да каже како је свака љубав прва љубав и како не постоји друга. Песници природно располажу овим увидом, а Барбара – чије је голо име обесмрћена Преверова поезија – јесте песникиња по избору и с песницима, поготово онима који нису у телесности, воли да другује и сашаптава се. Осим Кишове мисли, за уводне шифре својих циклуса, бирала је два пута Миљковића, потом Коена, Николаја Велимировића и напослетку Борхеса. Братство по песничкој сродности, с немалим припадајућим разликама, где су и они које памтимо као великане другог књижевног рода, иницијално бивали и интимно остајали песници. Барбарин избор да им буде посестрима може да се очита и ревирзибилно – као одлука Поезије, где песникиња бива бирана. Вредност њених стихова и њено истинско предавање песништву, брига за сваки детаљ у формацији рукописа, озбиљност која не умртвљује, него резонира са људском и књижевном одговорношћу пред Богом, собом и другима, залог су да је у овом случају Поезија била она која је бирала. Да је Барбара Најдужу молитву изнедрила као одабрана.

Опредељење за једну тему која прокрвљује сваку песму може да буде танак лед за песника, нарочито ако се расположење, амбијент и форма не мењају. Међутим, Љубав, та чудом још непотрошена а неизбројиво често употребљавана реч, откада је памћења човечанства, у својој антиномичности и несагледивој величини и вредности садржаја, са свим могућим и немогућим учитавањима било кога ко се икада усудио да воли, можда је једина која је кадра да безнапорно понесе бреме сваке песме у једној књизи. Једина, уколико је реч Бог њен синоним. Барбара то непогрешиво осећа и спремна је на хазард огледања у једном истом тематском зденцу, али оном најдубљем. Њен песнички израз пажљиво је извајан, музикалан и отворен за гласно изговарање у карактеристичном ритму, разговоран и жив, динамичан већ и због ја-ти позиције на којој Барбара подиже сваку песму. Беспрекорно јасне слике и поруке, сасвим заштићене од замућивања значења, за којим посежу песници када хоће да начине ефекте двоструког дна, чувају се од проклизавања према општем и свакодневном макар се управо бавиле оним што је сасвим опште колико и појединачно – физиономијом једног љубавног односа. Оно што Барбарине песме држи високо изнад уобичајености јесте изразита духовна компонента њеног певања. Не у догледу појединих мотива и симбола који исходе из верског доживљаја света – они су у књизи превасходно у функцији повременог декора и егзотичније илустрације истог љубавног осећања којим се прошивају све песме – него у смислу чистоте духовног присуства које се очитава у њеном писању. Преводилачки рад Барбаре Новаковић, поклоњен највише Херману Хесеу, прелио се добром срећом у њено песниковање у којем се осећа нуминозно дејство велике душе немачке литературе.

Можда и зато Најдужу молитву ваља читати сасвим у складу с насловом, као непрекинуто обраћање Љубљеном, надгорњавање и подавање, удаљавање и примицање, не само једне конкретне жене, него целог човечанства које очајнички жели да воли и да буде вољено, овде изведено на појединачном земаљском љубавном искуству, али пројектовано у Небесје које никога не искључује. Песникиња која себе види „између Бога и сна” и која „друге истине нема” зацело би волела да њену поезију осетимо и примимо као молитвену, баш зато што је она заснована на снажном трењу између два тела, срца и интелекта, између света и света, једног мушкарца и једне жене. У поезији Барбаре Новаковић има и ножа и крви, и те како, довољно да њене песме не можемо на прво читање одредити као исходе духовних стремљења. Добра поезија, међутим, тражи да се ишчитава наново, зове читаоца и нуди му отварање дубљих слојева у замену за његову будну пажњу и стрпљење. Таквом читаоцу који завређује Барбарине песме, неће промаћи запретана Боголикост песникиње нити ће му скривен остати Крст „испод којег се и молимо и волимо”. Учиниће му се тада да је овај откривени крст из Најдуже молитве све време био – његов.      

Милош Зубац

У Новом Саду, 26. марта 2024. године