Био једном један богати човек, сав је блештао, одећа му је искључиво била од злата, ђердан око врата и да тражиш – богатијег човека ниси могао видети. Тако се богаташ хвалио на улицама те он падне на земљу, касније се пробуди, једва гледа и чуди се: „Како сам ја овде доспео? ”. Гледа мало лево, мало десно и схвати да је у болници, лежао је на неком кревету окружен медицинским сестрама па, гле чуда, он полети и осети да је лак као перо, окрену се и виде себе одозго на кревету, а око њега успаничене медицинске сестре, но њега то није занимало, њега су привлачила једна светлуцава врата у ваздуху. Као да га је нека сила погурала ка тим вратима па он отвори. А унутра, унутра је била једна мрачна соба и у њој нешто – није било ни човек, ни предмет, ни ништа на овом свету, то је просто било Нешто...седело је на столици, гледајући богаташа и рекло: „Дуго сам те чекао”. Не знаше ни богаташ шта је то, само збуњено седе на столицу преко пута и упита „Ко си ти?”. А то нешто му одговара: „Ја сам СМ...
Malo je reći da sam mnogo puta slušala ovaj album , upijala njegovu magiju i unikatni pečat koji je baš ovde ostavio Nemanja Nešić. Slušajući ga jedno vreme neprestano pred noć, dok smo moja sestra i ja bile male, moj prvi utisak o ovom albumu bila mi je neka priča, to jest muzika koja govori priču nečijeg života... Čitala sam tada knjigu, zove se Momo od Mihaela Endea, i kao mala sam Nemanjin album lepo povezala sa tom knjigom, celu atmosferu grada i njegove samoće, i misterije u kojoj ova devojčica Momo živi. Svakako se može primetiti da je Nemanjina muzika veoma uticala na mene. Iskrena da budem, ja bih rekla da je to jedan od njegovih najboljih i najvrednijih albuma. Bio je tada mlađi nego što je sada, a opet je uspeo da uhvati onaj osećaj koji se samo u mladosti može osetiti. Objedinio je čežnju, svaku detinju emociju, i svakako ljubav, u kojoj sam osetila motiv prolaznosti, i one stare, neostvarene ljubavi, koje i dan-danas dođu u mislima svakog čoveka. Dopala mi...
Овдашњи политичари понашају се истоветно као ћелије рака – почињу као наша сопствена аутоимуна болест а завршавају као метастаза на измученом организму народа. Такав увид, наравно, не долази из онколошких искустава и медицинског образовања, него из простог читања преочигледних симболичких подударности. Политичар се код нас безочно шири и мултипликује своје дејство, утицај, моћ и материјалне добити, науштрб друштва односно тела као домаћина, с визијом да ће вечно то моћи да чини, као што ћелије рака имају сопствену интелигенцију која трагично превиђа да оне ипак неће живети заувек и да ће радикалном променом свог понашања – из системског, функционалног служења у бахато , назовинапредно индивидуално размножавање и заузимање свих доступних ресурса живота у телу – и ово тело и себе погурати у смрт, најчешће у великим телесним, менталним и емотивним мукама. Тумори су болест толико раширена у данашњици да зацело нема зрелог човека који у свом животу некога већ није изгубио. Логика просечног ...
Коментари
Постави коментар