YOU'LL NEVER WALK ALONE

Посвећен родитељ и пажљив пријатељ. Добар кантаутор и богомдан приповедач на својим наступима. Навијач Ливерпула и Транмер Роверса. Несмирена душа и парадоксално, обазриви авантуриста. Сензитивни Англосаксонац баварских корена и словенске душе.

Еди Куни није био човек каквог можете срести на сваком ћошку.

Радио је у Енглеској као психотерапеут, а у слободне сате писао је музичку колумну за високотиражни острвски магазин.

Кунију није било довољно преслушавање албума. Требао му је непосредан додир са средином, миљеом, културом и људима. Он је био тактилан човек, и прво што је учинио када смо се срели било је то да ме је грлио чврсто и дуго попут питомог медведа.

Стизао је до Новог Сада, у три наврата, потом до Загреба и Јастребарског, Задра, Мостара, Сарајева, упознао се са свима, друговао, свирао и делио оброк и пиће с људима које је толико желео да види, осети и разуме.

Запамтио је једностране и једноумне острвске извештаје о Србији деведесетих. Попут Хандкеа и Пинтера, одлучио је да им не поверује.

Едијева прва посета овим крајевима подударила се с доласком у данашњу Русију и ходочашћењем у родни крај његове мајке, због дубоке, вишедеценијске потребе раскусуравања с породичним дугом прошлости. Едијева мајка Ерика родила се у Источној Пруској у години у којој је Хитлер окупирао Пољску. Као четворогодишња девојчица морала је да напусти дом и с породицом безнадежно лута Северном Европом све до једног сабирног центра у Шведској. После рата вратила се у Немачку, али тамо није пронашла истински дом. Израсла је у горку, несмирену и несрећну особу. Еди се двадесет година припремао да посети њено родно место и потражи одговоре на питања о сопственом пореклу, коренима, личној судбини и осећању неприпадања и непријањања англосаксонском свету у којем се формирао као човек.

Његов коначни долазак у Русију, у друштву сина Кита Кунија, био је прилика да овај необични срчани човек први пут допутује у Србију и упозна Пркос Друмски. Видело се одмах да смо сви већ прекогнитивно били уткани у рухо заједничке легенде и једне несвакидашње приповести о пријатељству, верности, људскости и доброти.

Потом нам се сваке године враћао у Нови Сад.

Иако није стигао да упозна Ивицу Станковића, по његовој смрти, емпатични Енглез отпутовао је и у Вргорац, да буде с породицом Станковић, да доживи посебност Котеза, малог светилишта одметничког братства и сестринства које јесте прихватало нове државне границе, али није признавало међе свести и човекољубља.

На овоме путу, Едија Кунија и његовог рођеног брата Стива, бркатог шаљивџију из Норича с пасионираним навијачким идентитетом, водио је Небојша Петровић, људина из Челарева, професионални кошаркашки тренер и музички ентузијаста, који је са мном прегрмео целе одметничке године као сапутник, пријатељ и саучесник.

Иако је Стив Куни у детињству био заклети навијач Евертона, а породица Куни била карактеристично подељена на плаву и црвену страну Мерсисајда, ова тројица намерника, горостасни Србин и два не сасвим типична Енглеза, нашавши се у питомом далматинском градићу близу Херцеговине, имали су за Ивицу Станковића, страственог Хајдуковца, једино химну Ливерпула у срцу.

Да су могли бирати глас који би је тада отпевао, био би то онај Џонија Кеша.

You'll Never Walk Alone.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)