МЕМОРИЈАЛ

Ивица Бегин Станковић умро је 19. јула 2012. године. Био је рођен у исти датум када и мој старији брат Владимир, а затворио је очи и ослободио се болесног тела на рођендан Исидоре Миливојевић. Она и Кум дошли су из Котора на погреб у Вргорац. Ја географску даљину нисам могао да превалим. Оловни Плес свирао је на испраћају, пред малом месном капелом, песму болно погођене симболике „Мртво сунце”. Томислав Зорић смогао је снаге да пусти глас из грла.

Чопор је био тамо, као и кантаутор из Крижеваца Лука Белани.

Док је трајао спровод, ја сам у Новом Саду скајпом разговарао с Беном Догертијем, који је у Сијетлу плакао попут детета.

После испраћаја, Исидора је села испред пусте котешке конобе, узела гитару и тихо отпевала „Де профундис”. Песму због које је Ивица и кренуо пут Новог Сада, када ју је први пут послушао на друштвеним мрежама, ону коју је увек желео у својим Котезима да чује уживо.

У наша два доласка с бендом 2009. године, нисмо је свирали. Говорио сам Ивици да ћемо причекати Исидору и њен први долазак у Котезе.

Десило се да је она ту песму отпевала и одсвирала сасвим сама, као опроштајну молитву. Десило се да је тада први пут дошла у магични котешки гај. Десило се да се значење посмртне тужбалице у наслову обистинило у нашем колективном губитку.

Када сам писао „Де профундис”, крајем деведесетих, нисам знао зашто сам песму прибележио, нити за кога сам то учинио. Памтим само да је то било након мог вишенедељног боравка у осмовековном студеничком манастиру.

Годину дана након сахране, путовао сам у Вргорац на мали меморијални концерт покрај наше котешке кућице.

Поново сам стигао возом до Дугог Села, где су ме још једном сачекали моји рођаци из Оловног Плеса. Овог пута, Вјеран Павловић, Стипе Периша и Бојан Рађеновић. Опет смо се накратко сместили у станичну кафану, као онда када сам долазио због последње посете болесном другу.

– Стари, ово је нама у бити други пута да седимо у овој кавани. Оба пута с тобом. А живимо овде. Кужиш... имамо нешто заједничко, само наше... – говори ми Стипе.

Поделили смо, као увек, преобилну порцију немира, људске топлине и узајамне музичке знатижеље.

Гледао сам фотографије Вјеранове новорођене цурице, која ме толико подсећала на Милену.

Сео сам потом с Бојаном у кола и пошли смо пут Книна, где су већ недељама биле моја Драгана и Милена. На друму смо преслушавали нови албум Оловног Плеса. Тада још није имао наслов. Бојан и ја одлучили смо да га крстимо на основу једног Стипиног стиха из песме „Испрат ће киша”.

Оловни Плес: „Курац, ето што”.

Знали смо да назив неће проћи код државног издавача, али нас је прилично забављала идеја. Било је то добро име за једну рокенрол плочу.

Албум који су момци преко „Невоље” на крају назвали „Нулти дан”.

Волео сам да путујем с Рађеновићем, на конац и почетак света.

Обрели смо се прво у Книну, потом у Сплиту, и заједно с мојом Драганом и Бојановом Јасном ударили пут Вргорца.

Драгана Зубац дошла је тада први пут у Котезе. Тамо више није било Ивице Станковића, али његов је животни сан био вибрантан и осетан на сваком кораку. Нарочито у магији котешке боровине и присног, топлог звезданог неба које је одатле сасвим другачије светлело у односу на сва друга места на којима сам се у животу задесио.

– Колико ми је мило што те видим, толико ми је тешко, знаш? – шапнула ми је Вера Станковић, мајка мом пријатељу, док ме је чврсто и дуго грлила.   

Било је добро вратити се у Вргорац. Поново седети у кафеу „Корзо” с мештанима, тамо где би Ивица сваког дана долазио на кафу или би, у журби, само препознатљиво затрубио из свог плавог голфа. Било је добро опет разговарати и поделити пиво с Леом Клинцем, локалним боемом и народским мудријашем, који је између нашег последњег виђења у Котезима и овог сусрета, силне новце покупио по хрватским телевизијским наградним играма и потрошио их све на „жене, алкохол и помоћ пријатељима”. У најгледанијем квизу, овај весељак оклизнуо се тек на питању на које би дете знало да одговори.

Која животиња има кљове.

– Зајеба ме морж – приповедао нам је Лео.

– Како те је морж зајебао, ЕВА сардина, бога му, како се ниси сетио? – питали смо га Кум и ја.

– Ма, река сам и ја ЕВА сардина, али не знан да ти је то морж – одмахнуо је руком душевни шерет.

Леов милион однео је један морж, оставивши му тако на трошак само двадесетак хиљада.

Договорили смо се да управо он отвори меморијални концерт у Котезима.

Извео је уз гитару три песме Леонарда Коена.  

Прва је била Hallelujah.

Беге Станковић неприметно је обрисао сузу с набораног лица.

Леов брат Ален Клинац наступио је у старом вргорачком панк трију Lightfire. Као и обично, предводио их је Јуре Дивић, од миља Ђоко, виспрени новинар, фотограф и књижевник, драг, образован и рафиниран човек који је одавно постао део локалног фолклора. Појављивали су се безмало на сваком фестивалу у Котезима и овде су имали статус староседелаца и домаћина. Ивица их је толико волео да ме је својевремено питао можемо ли да их сместимо икако у филм о Новим Одметницима. Макар да само промакну кроз кадар.

На меморијалу су наступили и Чопор, Оловни Плес и Пркос Друмски. Музички и чистољудски тријумвират који се формирао и одржао захваљујући нашем пријатељу.

Томислав Зорић бавио се предано тоном и техником. Жртвовао је свој ужитак зарад доброг концерта и није му то био први пут.  

Никола Нешковић послао нам је свима поруке подршке из Новог Сада. Заузврат, извели смо неколико његових песама.

Чопор је завршио свој полусатни наступ песмом посвећеном Ивици и потом се осамљен повукао и сместио у дубину једног чворноватог котешког дебла. У мраку унутар дрвета видео се само жар његове цигаре.

Пркос Друмски у тој ноћи појачали су Бојан Рађеновић за бубњевима и Ненад Вукелић. Потоњи је био горостасни басиста епског лика, огромног срца и бистре народне памети, који се са својим нераздвојним црнпурастим кумом, весељаком кога су звали Хенџа, запутио неисправним колима чак из Руме, само да стигне на овај меморијални скуп. Њих двојица радили су у саставу који се бавио искључиво музичким наслеђем Екатарине Велике и који је њихову дискографију изврсно репродуковао на концертима. Свирали су тако и на последњем фестивалу који је Ивица организовао за живота.

У топлој, меморијалној вечери, Драгана Зубац била је једини женски глас.

Њено певање, наступ, став, свирање усне хармонике – Ненад Вукелић касније је означио као „једну победу”.

Драгана је била од првих и најлепших изданака у Пркосу Друмском. Непогрешива у музичком осећању и певању, годинама је у студију додавала своје гласовне нијансе на Исидорине и Соњине песме. Одузмеш ли њене валере, осиромашио си целу песму. С Драганиним прозрачним, тачним и поузданим певањем, све је почело и све се у петнаест година довршило. Била је први глас пре Исидориног доласка у Пркос Друмски. Била је први глас и када Исидора и Соња нису више биле у бенду. Меморијал за Ивицу био је један од последњих концерата Пркоса Друмског и Драгана га је самом појавом учинила толико посебним.

Имала је став, изразиту лепоту, прави приступ и суверену интерпретацију.

Када смо почели да свирамо „Нулти дан” Оловног Плеса, написан за Ивицу по његовој смрти, Стипе Периша, родитељ тој песми, као пантер је скочио на сцену, пао на колена и одатле почео да додаје мантричне пратеће гласове. Велика душа мог пријатеља управо се унедоглед ширила уз музику. Драгана је понесено певала, босонога, покрај једног рокенрол јунака мојег времена, који је клечао уз микрофон.  

Кум, Ненад Вукелић, Бојан Рађеновић и ја смо свирали.  

Савршено ухваћен тренутак.

Садашњост.

Концерт Оловног Плеса Томислав Зорић завршио је песмом „Цвијетом цвјетај, срце моје”. Сви смо се нашли на сцени. Прослављали смо Ивичин живот. Када год бисмо се уз ту химну колективно попели на бину, изгледали смо као Диланова трупа из „Котрљајуће грмљавине”.

Тако се завршио меморијални део сусрета. Потом се догодио карневалски.  

Онако како би Ивица Станковић највише волео, вероватно боље него што би сам изрежирао, после службеног дела фестивала све се преметнуло у организовани сценски хаос који је мештанима могао једино да развуче усне у осмех.

На бину се попео бркати ветеран са шоферским наочарима, у фармеркама и чизмама. Вргорачки Карл Перкинс. Претходно ме је једна госпођа упитала може ли „Кобра” мало да пева. Рекао сам да може. Знам да би Ивица једнако одговорио. При том, нисам имао појма ко је Кобра. До тада је био приметан само као највеселији плесач на бућалишту.

Затражио је музику.

Затим је заискао гласнију и жешћу музику. Палцем је показивао према небу, тражећи од момака да се појачају.

Бојан је дивље ударао у бубањ, што је и пословично чинио, а Томислав Зорић се с предивним осмехом и сјајем у очима који не показује често, чудио у чему то учествује и неуморно свирао рифове. Коначно је и он могао да се опусти.

– Дај, Томо, полуди! – викнула је нешто раније једна цура из публике, не би ли га подсетила да у Котезима има право да се одрекне своје професорске пресигурности и организационе бриге.

Кобра је узео да пева, увија и завија без иједне речи. Махнито је плесао и скатовао у комичним ономатопејама.

Окупљени свет се гибао. Играло се разуздано на импровизованом плесном подијуму. До мене је брзо дошао глас да је Кобра, у цивилству Анђелко, већ наступао у Котезима. Тада је непрестано певао о карамелама и репетирао једним јединим стихом – „нису све бомбоне исте”.

Тада је, такође, официрски узвикнуо да долазе авиони и ауторитативно наредио публици да залегне на земљу. Десетине Вргорчана забило је главу у песак бућалишта.

Онда је викнуо да су авиони отишли и наредио свима да устану.

И сви су устали.

Питао сам се како ми га Ивица никада није помињао.

Времешни фрајер је од дивног меморијалног концерта направио добродошло растројство.

Мали Далматинац био би задовољан како је та бесцена ноћ у Котезима протекла. Колико је љубави, енергије, ватре, добрих песама и племените лудости било на његовом поседу.

Да је могао, позвао би ме телефоном као увек што је звао, пар дана касније, и дуго бисмо разговарали о још једном чудноватом концерту покрај његове конобе.

У јутро после меморијала, сви смо опет седели у „Корзу”. Заједничка кафа пред полазак. Беге Станковић неочекивано нас је питао како да нам се одужи. Шта је обитељ нама дужна.

Када те овај белокоси човек избразданог лица и светачке доброте, који по Вргорцу често хода без обуће, родитељ који је сахранио дете, тако нешто упита, у први мах не знаш шта ћеш с речима.

Чопор је смогао памети да први одговори.

– Ми смо вама дужни, Беге...

Загрлили смо се са Станковићима. Поздравили једни с другима и вратили поново у наше разасуте градове и земље.

На обзорју моје свести поново се нешто тамно ваљало и ближило. Нисам могао да диференцирам осећање, али био је то душевни несклад који носи невољу.

Невољу која рађа свесност.

Дан након нашег одласка из града који ми је постао други дом, дан након растанка с мојом другом породицом, у Нулти дан, на белини једног зида у Вргорцу освануо је графит.

 

„Небитно је ли град

Шкорин, Радин или Гегин,

нама фали

Ивица Бегин

 

Вргорац, 2013.”

 

Имао је с тим натписом неке везе Јуре Дивић из састава Lightfire. Запамтио сам да се наступ дуговечног вргорачког панк бенда на меморијалном концерту завршио управо тим речима.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)