АНЂЕОСКИ СВЕТ КРИСТИНЕ ПАНТЕЛИЋ

За мање од годину дана, у линеарном току времена, Кристина Пантелић прекорачила је велику стваралачку раздаљину. Радознала, даровита душа, која се у својој младалачкој објави штитила климтовским орнаментима, пронашла је чизме од седам миља и детиње храбро ступила у свет сакралних вредности. У том свету открила је вертикалну осу личног стваралачког искуства.

Сликање је облик молитве, записао је Шејка, у одласку.

До молитве на платну, Кристина је дошла проласком кроз чаробно Огледало. Авантура промене света донела је Кристини сусрет са сопственом вишом природом. Очи које су нас посматрале са њених првих, плакатских слика, красе и нове, молитвене „фрескописе”. Сведенборг је говорио да је небо унутар, да је човек прималац, небо и анђео. Кристина Пантелић је склопила споразум са анђелом у себи. Попут Гордерове девојчице која, у загонетном огледалу, открива анђела пријатеља.

Рилке се није препуштао загрљају анђела, како не би ишчилео од јачег анђеоског бића.

Можда је смела, знатижељна младост довољно јака за бреме снежних крила. Кристина је, у трагању за Светлом, имала доброг савезника. Отуда трећи лик, у њеној „Молитви за двоје”. Фигура детета у наручју јесте хришћански архетип, али и нежна, мајчинска пројекција будућег. Дете може да буде стваралачки савезник родитељу, далеко пре рођења. Трећа фигура означава и пријатеља, заштитиника. Кристина је имала једног, када је тихом молитвом обојила своја платна, у малој галерији Фрушкогорске улице.

Ако су сликарска платна Огледало њене душе, у свету Кристине Пантелић радо бораве анђели.

Нови Сад, 2007.

Кристина Пантелић, из циклуса Молитва за двоје