МИ СМО СЕ ВЕЋ СРЕЛИ (Резервна култура)

– Пажљиво. Не тражи, не труди се и ништа не покушавај. Допусти да се Дух врати и не буди похлепан… буди спреман – читам шта је Нил Јанг намерио, пре него што ће на свом ранчу окупити Crazy Horse, како би се поново бавили стваралачком реинвенцијом.

Јанг пише да му требају нове песме.

Трезан је и трезвен, први пут у минулих четрдесет година. Лишен стимуланса и опијата. Прибојава се како ће се то одразити на његов дослух са извором и ослања се једино на себе и чистоту своје одлуке ‒ истински шамани морају бити кадри да објаву Духа изазивају без халуциногених савезника.

Налазим ове Јангове реченице у његовој аутобиографској књизи, недуго пошто сам, први пут без припреме и плана, повео Исидору Миливојевић и Невену Стефановић код Милоша Дробњаковића, возом на Бежанијску косу, у музички студио у којем смо раније снимили „Алхемију”.

Знао сам рецепт. Дошао сам и сâм до упутства, артикулисаног готово у препису, месец дана пре но што сам га прочитао.

Могуће је да сам заумно читао унапред.

Претходно сам присуствовао Јанговом концерту у великом каменом амфитеатру, окруженом густом берлинском шумом.

Добре формуле не станују само у рукописима. Оне постоје у етру и ваља их осетити и убрати попут зреле јабуке са издашног дрвета.

Поједини музичари изградили су пристојну каријеру на вештини узимања већ убране јабуке из нечије корпе.

Док сам у студију гледао како Исидора безнапорно бележи своје песме, исто Јангово упутство јављало се попут мог мисаоног репринта. Осећао сам мир као никада раније у нашем студијском раду. Знао сам да све може бити, а не мора. Да је ово снимање неизазвана благодат и да не треба од тога правити стратегију.

Због приватних ствари, Исидора је целу претходну седмицу провела у Новом Саду, обавезана административним пословима. Три пута је одлагала авион за Црну Гору. Пожелео сам јој да што пре реши проблеме и врати се кући и нисам размишљао о заједничком одласку у београдски студио. Престао сам то да тражим од себе, још мање од Исидоре – будући да нисам успео да сачувам њен глас на „Алхемији”, први пут откада радим с Пркосом Друмским. Међутим, оставио сам могућност да се наш заједнички студијски рад поново деси.   

За промену, без очекивања.

Свако претходно снимање било је натопљено и отежано мојим пројекцијама.

Сада сам, први пут у овом послу, умео да зауздам и умирим свој ум. Да не сметам менталном буком и нестрпљењем.

Одабрао сам да посматрам и да једноставно будем, не више од пуког присуства. Исидора је пак била попут изворнице која тече и доноси здравље и чистоту. Није јој требало мешања.

Исидора Миливојевић

Недавно се на новосадском фестивалу „Поезика” вратила концертима, након целих пет година мировања и аскезе. Слушао сам је тамо испод капака. Када она пева, човек има потребу да склопи очи и да се с поверењем препусти звуку и вибрацији. Том гласу није тешко веровати. Од различитих људи, с размакнутих меридијана, долазио ми је глас о томе како албум „Време испред нас” има исцељујуће и благотворно дејство, на болесне, те на оне који то службено нису. Добрим делом, лек је био у Исидорином вибрантном гласу.

Умела је нехотице да исцељује певањем.

Код Дробњаковића је забележила четири песме. Једну је урадила на стихове из моје прве књиге „Вилиндар”. Скројили смо је практично у студију, у неколико минута, крстили је „Чудом за лек” и одмах снимили прву и коначну верзију. Волео сам да ловим песму на самом изворишту. Касније се она обично запрља попут сваке покретне воде, почне да носи разне додатке и што је даља од извора – све је мање тог извора у њој.

Јангов пријатељ и сарадник Дејвид Бригс рекао би – Тhe more you think, the more you stink.

Невена Стефановић додала је своје гласове, нежно а суверено, уз препознатљив снени поглед и осмех који раскива гвоздену капију.

На Исидорин звонки алт, она је без калкулације слагала свој флексибилни сопран, као да су оба гласа долазила из истог дубоког језгра, из једне суштине, као да су то били гласови истог бића подељеног у две вокалне фреквенције.

Невена је гласом могла да дохвати кристалну висину која би нама осталима била непојамна, а потом је умела исти тај глас да свуче на пепељасто дно.

Пријатељ до кости, боем у природи, прозорљиво око пред којим се у сновима одмотавала будућност, Невена Стефановић била је обавезни коректив и узданица у мојим стваралачким немирима.

Милош Дробњаковић запалио је цигару и био је задовољан.

Његова животна и пословна партнерка, Наташа Пајовић, питала ме је како ће се звати албум.

– Ми смо се већ срели – одговорио сам.

Ми смо се већ срели...

То није био наслов, нити једна од мојих формула које сам бирао за називе албума. То је била наша историја у пет речи.

Исидору сам упознао када ју је њен будући муж, Александар Миливојевић, довео у породични стан Зубаца у Новом Саду, на сусрету одлазећег века с долазећим. Појавила се с морских страна, тихо и ненаметљиво, налик сензуалној млетачкој племкињи. Носила је гитару на леђима.

Чим је ступила у ходник, поздравио сам је и питао да ли је добра с блузом. Да ме није касније више пута подсећала на наш приступни сусрет, заборавио бих тај податак. Често изговорене речи нису остављале индиго у мом памћењу.

Насмешила се и одговорила потврдно. Прочитала је питање на нивоу осећајности, а не форме.

Од ње свакако нисам очекивао да посвећено слуша Елмора Џејмса. Љубила је медитеранску шансону, али је надасве волела да интерпретира песме Миладина Шобића. Човек би могао да је слуша голом кожом, а не ухом или срцем. Имала је јединствен глас, класичну руску гитару, непојамну лепоту и „километар ауре око себе” – како је Дробњаковић годинама касније приметио. Важније од свега, неговала је у себи дирљиву комбинацију неискварености, лековите доброте и затајних прекогнитивних способности. Временом је научила да зрело одолева сопственим бољкама и да поједине животне ударце прима с мером светитељске целовитости и незлобивости.

Након овог сусрета, почела је да долази у наш радни подрум у Старојованском новосадском крају, на мутне електрифициране пробе једног почетничког бенда. Необично искуство за деликатну Бокељку која је претходно свирала једино у традиционалном мандолинском оркестру. Суспрегнути звекетави рокенрол није био њено игралиште. Исидора је стрпљиво слушала, узимала деф у руке и стидљиво певала. Није тамо могла да чује шансону, нити акустичну гитару. Увежбавали смо репертоар заснован на мојим раним стиховима из збирке „Вилиндар” и на доминантном електричном тону. Продуковали смо гаражну херметику. Када сам намерио да Исидори пружим нешто више и ближе њеној људској и музичкој природи, написао сам „Равнотежу” и „Де профундис” и дао јој песме. Прву је унисоно певала с Драганом Зубац, а другу је поделила са мном. У том подруму, у старом комаду града који је у сенкама и траговима чувао стогодишње записе вештичарења и боемске праксе, оставио сам читав завежљај својих првих песама, али ове две сам понео са собом.

Једну смо годинама расвиравали, у било којој концертној прилици, друга нас је судбински пратила попут загаситог озрачја и омена.

Када се Пркос Друмски први пут службено појавио на сцени, на студентском тргу, управо на пресеку два столећа, Исидора је била у родном Котору. Нисмо поделили тај наступ, али надаље јесмо стварали и свирали заједно. После концерта, без жаљења, оставио сам за собом неколико година иницијалне рударске дисторзије. Склонио сам у страну свој масивни лефтхенд телекастер и нисам му се више ниједном вратио.

Развијање Исидорине музичке крошње тражило је камернију средину. Почели смо да користимо акустичне инструменте и вежбамо у студентским собама.  

Било нас је четворо – Исидора и Александар, Драгана и ја. Два стваралачка и животна пара на истом задатку.

Од тих почетака, Пркос Друмски је био мален, али изразито храбар састав који је непрестано бацао рукавицу у образ царству граничности.

Тринаест година касније, Исидора је стајала у Дробњаковићевом Niobids студију, наспрам микрофона, ширећи без задршке, свуда по простору и етру, своју музичку и чистољудску ауру. Била је и остала посебно драгоцена у мом животу. Определила је главни колосек мог музичког друма. Рекао сам јој да је спремна за самосталне концерте, за цео албум, да је зрела, да може сада све. Може сада, као Нина Ромић што може. Материнство и године несвирања само су појачали њено извођачко и ауторско зрачење. Одвратила ми је благо спуштеног погледа, с монашком смерношћу али сасвим уверено, да то није за њу, да је опредељена за тимски рад, да воли наше мешање гласова и боја. Да ужива у Пркосу Друмском. Пет година уназад нисмо имали прилику да заједно радимо на новим песмама. Требало је тек нешто мање времена да заиста прихватим Пркос Друмски без њеног гласа, да потпишем и сам географску раздвојеност и да се прилагодим промени.

Била је то матрица Пркоса Друмског. Стална промена која рађа свесност.

Милош Дробњаковић запалио је још једну цигару. Био је заиста задовољан, а добро је када је он задовољан. Наташа Пајовић љубопитиво је пратила међуигре и преплитање наших енергија у просторији. Умела је тако да види стварност и да ужива у томе.

Исидора, Невена и ја гледали смо се и немушто комуницирали. Разумели смо да управо стварамо нешто ново, вредно и добро. Можда најбоље студијско дело које ћемо заједно изградити. „Помало, ван сваке памети”, стихом мог одметничког друга Николе Нешковића, ухватили смо тренутак и растерећено ступили у њега.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)