ВЕЛИКИ ЧОВЕК (Резервна култура)

Када сам га први пут видео, добро сам знао ко је. Одавно је био у мом информативном пољу и требало је само да се физички сретнемо. Чекао сам свог старог знанца, из времена које се не мери овоземаљским аршинима, а који ће у мом музичком стваралачком послу бити кичма, заштита и узданица. Пријатељ.

Једино нисам знао у ком ће се виду тај савезник појавити.

Александар Миливојевић стигао ми је у лику стаситог Крагујевчанина.

Неколико седмица након првог сусрета, годину дана уочи бомбардовања Србије, седели смо у подруму петроварадинског „Даблина”. Намеравао сам да пођем у студенички манастир на више недеља, да пропитам себе и своју будућност. Претходно је требало да се крстим.

– Ти ћеш ми бити кум – добацио сам му преко стола. Нисам га питао да ли пристаје. Нисам му оставио избор. Велики човек се насмејао.

Касније је постао Кум Оловном Плесу, Чопору, Ивици и целој породици Станковића, као и многима у граду Вргорцу. Једноставно су га сви тако звали.

Нас двојица нисмо много комуницирали речима. Кум је увек знао шта треба да ради, све је разумео и све осећао, уз урођену дубокоувидност. 

Александар Кум Миливојевић

Слушали смо блуз и свирали га заједно. С почетка, велики човек није имао своју гитару и вежбао би тек узгредно, на позајмљеним инструментима у Крагујевцу.

Касније, дао сам му стару џипси гитару мог оца, на којој сам учио прве акорде. Кум је с тим инструментом умео да компонује узбудљиве ствари, сасвим изван мог музичког искуства и знања.

Било је у његовој величини митске супстанце. Могао је да буде архетипски горостас који преноси боголико дете преко воде.

Свети Христифор.

Када се овај велики човек из Шумадије заволео с једном Бокељком и када ју је довео у мој живот, активирао је формулу по којој сам већ био намерио да водим Пркос Друмски.

У формули је била синергија мушког и женског стваралачког потенцијала.  

Обојица смо знали да то обећава пловидбу по неистраженим, чешће бурним него стишаним водама.

Мало је било прилике за бонацу у нашем раду.

Гледајући уназад, имао сам најбољег и најпоузданијег навигатора крај себе. Нисмо се ниједном насукали.

А могли смо.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)