MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Роберто Водановић Чопор био је несмирени, али породично усидрени номад из Задра. Ивица Станковић звао га је „ власником најтужнијег блуза у Хрватској ” . Он је помогао у измишљању Чопора као чуда хрватског андерграунда. На препоруку Томислава Зорића, позвао га је на свој музички фестивал у Котезима, подно далматинског града Вргорца. Зорић му је дао Чопоров албум да га претходно послуша. – Мало је чудан – упозорио га је. Обично се то говори када се некоме први пут дају Чопорове песме. Ивица Станковић је музику највише слушао у свом модром „ б он џ ови ” голфу, па је тако убацио и Чопоров диск у плејер. Чуо је једино тишину, нарушену звуком аутомобилског мотора и котешког туцаника под точковима. Јавио је Зорићу: – Је, чудан ти је друг. А, нека... доведи га. Тек је касније Ивица Станковић разумео да Роберто Водановић Чопор све своје албуме тврдоглаво дистрибуира у MP3 формату. Ивичин аутомобилски плејер преживао је само стандардне аудио формате. Зато је чуо тишину. Чопор није био...

Poznati stihovi Tina Ujevića kao da su pisani za predgovor ove knjige eseja Miloša Zubca: „Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti koji nepoznati od tebe žive tvojim životom. I ono sve što ti bje, ću i što sni gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.”   Knjiga „Četvrta zemlja” je zbirka eseja o ljudima koji su, i ne znajući to, povezani Ujevićevim pobratimstvom lica u svemiru. Glavni junaci Zubčevih eseja se nikada neće upoznati, bar veći deo njih, niti će čuti jedni za druge, ali su ipak, zahvaljujući njemu, stanovnici iste, ogromnoj većini građana nevidljive države. Državljanstvo te države se dobija spoznajom da umetnost ne nastaje u trci za slavom i novcem, kao i spoznajom da umetnik ne postaje umetnik ni sopstvenim samoproglašenjem niti izvikivanjem publike, već da o tome odlučuje kvalitet i sadržaj, i naročito bitno, postojanost njegovog dela. Stanovnici te države, koji umetnost i udišu i izdišu, pomireni su sa sudbinom i sa samim sobom da će ostati na ma...

Viktor Lidio Hara Martinez, punim imenom, u južnoameričkom duhu nizanja imena u skladu s rodoslovom, ili elementarnim prirodnim silama koje bi mogle da se smeste u po jedno ime (vetar, voda, vazduh i vatra), u svetu poznat kao Viktor Hara, jedan je od onih umetnika koji su svojom smrću u vremenu i svetu zadobili snagu planetarnog simbola van vremena, čoveka koji izborima koje je načinio pred zlom, glavom plaća svoju odluku i obesmrćuje se tako u svesti onih koji su preživeli i onih koji će tek rađati. Čileanski kantautor, inovativni pozorišni reditelj, pesnik, sakupljač i tumač folklorne građe, s takvim popisom talenata kojem bi u Vojvodini mogao da odgovori samo jedan Miroslav Antić, a najposle politički aktivista levičarskog nadahnuća, dosledan socijalističkim idejama do smrti, svoj ovozemaljski život završio je, samo naoko paradoksalno, poput hrišćanskog mučenika, 16. septembra 1973. godine, na zloglasnom stadionu u Santjagu, kao žrtva Pinočeovog nasilja. Imao je navršenih četrdeset...