ЗАВЕСА БЕЗБРИЖНОСТИ

У мом детињству је било

толико сунца, неба и ласта,

и граје деце са игралишта

што одзвања по лиманским

блоковима. 

И белих завеса по осамним собама

што се подижу и спуштају на ветру у

глуво поподневно затишје…

Док лежим пружена на кревету испод

огромног прозора што гледа на југ,

видим своје руке како се уплићу у завесу

и препуштају миловању ветра. 

Заштићено дете. 

Нека светла сила ме је уљуљкивала

у безбрижност детињства коју сад

призивам у тренуцима летње осаме, 

као двострука мајка,

схватајући да се безбрижност вратити

не може и питајући се хоће ли и моја деца,

под мојим крилом осетити исту заштићеност

од бремена живота једном када одрасту у себе

и осврну се у сећању на давно прошла лета.

Соња Сегић

Фото: Пинтерест