НОВИ РАСТКО

Смарагдна купола врачарског храма

одсијавала је подневно светло 

Звезде, док су туристи са Истока

ужурбано улазили и излазили.

Унутрашњост богато живописана

мученицима, свецима и анђелима.

С једним анђелом, али изван храма,

управо сам провео сате. Узео је тело

жене која је добијена крила

платила снагом својих ногу.

- Подигни ме мало и помери

удесно, молим те - нежно ми је рекла.

- Ти увек хоћеш удесно - говорим,

намештам јој тело на јастуку

и пазим на њена крила.

- Хоћу јер тако боље видим.

Мој анђео, за разлику од оних у

оближњем храму, воли да опсује

и да се заверенички насмеје

после псовке.

- Запали једну свећу за моје здравље

- каже ми с поверењем док јој

целивам чело на растанку.

Гледам у Савину фигуру испред

цркве. Да хоће у овај народ поново

да дође, не би се он јавио у

побожној кући, него у дому тајкуна.

Био би одметнути програмер,

а не свештени монах.

Али Нови Растко неће стићи.

Нисмо још његов стари програм 

савладали.

 

У Београду,

на Преображење 2025.