TRAKE 1999.

Odavno se desilo – postao sam zahtevan slušalac. Nikako u smislu tehničkog kvaliteta pesme, nego u dogledu sadržaja i namere autora, aranžera, izvođača. Nedostatak sadržaja osetim posle nekoliko otpevanih reči, najčešće potpuno odsustvo supstance koju tražim u muzici. A namera mi biva jasna posle prvih taktova. Naročito se lako očitava želja da se pesma upodobi očekivanju i ukusu pretpostavljenih slušalaca. Da se spakuje, podmetne, podiđe. Opet, oni koji pakuju, podmeću i podilaze, neretko privatno slušaju sasvim drugačiju muziku. Što će reći da svesno rade u zemaljskoj poslovnici i da to čine za adekvatnu zemaljsku nagradu.

Zanimljivo je kako se percepcija zrevanjem menja. Ovo su pohabani kasetni snimci, s jedne probe sastava PRKOS DRUMSKI, iz podruma u starojovanskom novosadskom kraju, stari dvadeset pet godina. Kaseta je na više mesta oštećena, postoje pesme koje je mikrofonija učinila sasvim neslušljivim. Bilo je tu još snimljene muzike, ali su samo ove pesme izašle s podnošljivim povredama zvučnog tela. Početkom našeg „stoleća bez svojstava”, ne bi mi na pamet palo da objavim snimke ovakve tehničke rezolucije. Međutim, posle četvrtine veka, nakon svega što sam snimio u studijskim, polustudijskim ili sobnim uslovima, a pogotovo posle svega što sam mogao da čujem od savremene muzike, prvi put sam zaista uspeo da dohvatim vrednost ove neobavezno snimljene kasete, jedne jedine koja je čuvala naše najranije pesme u garažnom duhu i ruhu.

Imali smo nešto preko dvadeset godina. S takvim godinama, dolaze ovakva energija i boja. Kasnije se ne mogu reprodukovati, niti rekonstruisati. Slušali smo Nila Janga, rane Flitvud Mek, Roberta Džonsona, Mano Negra. Takođe, njujoršku CBGB ponudu iz sedamdesetih. Sretali se iz meseca u mesec na bučnim probama s jeftinom opremom, kao što na počecima čini svaka mladost, željna stvaranja i proživljavanja sopstvene rokenrol legende. Ali pesme su imale svoj „razlog postojanja” – kako je to Viktora Haru naučila njegova mentorka Violeta Para. Imale su supstancu, sadržaj koji je pripadao mojim prvim stihovima iz knjige „Vilindar”. Imale su napon. Snagu. Svrhu.

Dramatičan preokret nalazio se u mojoj odluci da ovakvu fizionomiju naše muzike odbacim pre nego što smo uspeli da u kontrolisanim studijskim okolnostima snimimo verodostojan album prvenac. Pesme sam uglavnom zametnuo, sklonio na stranu, zaboravio, tek poneka bi se u potonjim godinama reinkarnirala kao motiv ili muzička osnova za drugačije stihove. Samo „Ravnoteža” nepomerivo je ostala u poznijem repertoaru grupe. Dvojica mojih prijatelja iz ovog prvog sastava odustala su sasvim od muzike. Pritom, kako to nalažu opšta mesta u istoriji gotovo svakog ovdašnjeg benda iz prošlog stoleća, služili smo vojni rok u različitim vremenima. Jedan koncert na novosadskom studentskom trgu – bio je prvi i poslednji ishod našeg zajedničkog rada i uloženog truda.

Trebalo je žrtvovati sve – da bi se ostvarilo drugačije sve. PRKOS DRUMSKI je godinama kasnije postao policentrična „rodno senzitivna” autorska pojava s dominantno akustičnim izrazom.  Ali taj bend imao je svoje jake korene upravo u susretima poput ovog, zabeleženog na jednoj SONY audio kaseti. Počelo je kao i obično s bukom, šumom, distorzijom, hukom. S borbom da se gola reč čuje.

Danas jasno vidim koliko je u toj borbi bilo dostojanstva, koliko je bilo električnog žagora, podrazumevane frustracije, ali nadasve nevine stvaralačke radosti. Koliko je upravo sve bilo – dobro.

Ovo su TRAKE (1999).