НАЈВЕЋИ МАЛИ БЕНД НА СВЕТУ

– Треба да напишеш књигу о Пркосу Друмском – казује ми Џими док преслушавамо снимке заједничког наступа с његовом матичном групом. Не зна да књигу пишем. Он је детиње самодопадан и волео би да се његово име нађе у некој музичкој хроници.

Џими је неспутана младост која је после једног загребачког концерта у Сесветама, где су Пркос Друмски и Оловни Плес свирали заједно, попут метеора пукла у мој састав. Када узме гитару, он је персонификована необузданост, небаждарена ватра, оштрина жилета. Рођен је за овај инструмент. Милован Ђуђић у цивилству, рано је, као дечак, остао без оца. Водиче и утеху пронашао је у Рорију Галагеру, Томију Емануелу и Џимију Хендриксу. Од последњег је позајмио име. Он се дрзнуо да га понесе. Пристаје му. Чак су му и шаке налик Хендриксовим, може да их савије око гитарског врата попут свог великог имењака. То су шаке грабљивице које се поуздано савијају око свога плена, као што се цев обавије око воде која тече.

Имао је непуних осамнаест година када је почео да свира у Пркосу Друмском.

Џими нам није у групу донео само своју гитарску распојасаност и експресивност. Као момак на прагу пунолетства, већ је имао на стотине наступа за појасом, изразиту радну етику, педантност и уредност. Свака његова година имала је у себи две моје, а ипак, био је необично зрео и одговоран човек.

Није био тимски играч, али је желео да свира с другима.

Никога није слушао, али је прихватао спонтани ауторитет.

Волео је да се истиче, вербално или гестом, али је знао да похвали другога. Умео је све да одсвира, а одушевљавао се како Соња Шешлија пише песме, како Невена Стефановић раскошно, лако пева уз своју гитару, како Тијана Секулић свезнајуће, без напора, свира клавир.

Био је аутентични гитарски јунак, још увек у мећави младања, у времену, земљи, граду и култури који нису подржавали, нити неговали такве хероје.

Његова свирачка ћуд била је жестока и бунтовна, а његова људска природа, када некога искрено заволи, питома и верна.

Био је несносан и неодољив.

Звао је Пркос Друмски „највећим малим бендом на свету”.

На животном стаблу таквог парадоксалног састава, остало је доста урезаних јединствених потписа. Александар Миливојевић, Драгана Зубац, Исидора Миливојевић, Соња Шешлија и Невена Стефановић били су категорија за себе. На њихове изворне потписе, додавали су се други.

Један дубок урез припадао је Тијани Секулић.

Била је кћерка мајстора џудоа Петка Секулића, маркантног човека кога је претицао глас да увек намирује рачуне за друге. Напослетку је и свој животни рачун платио целим здрављем. Није било кусура ни за њега, ни за његове две породице. Овакав кодекс умногоме је одредио Тијанину животну етику. Пратиле су је необичне пријањајуће енергетске структуре с личном картом, које су опет имале свој интерес и необичну потребу да им неко други плаћа оно што су остајале дужне. Тијана је имала велико срце и добро око, и пуштала их је. Можда их је и неговала. Волео сам дијапазон њених расположења. Умела је да буде најнежније биће на свету, умела је да буде самурајски дисциплинована, умела је да буде екстатична и потпуно дисперзивна. Све је било у њој. И све је могла да одсвира, иако јој је због класичног образовања требало времена да пронађе прави приступ. Пркос Друмски је био необично незахтевна средина за њене друштвене навике. Нико ништа није тражио од ње, осим да буде слободна и да свира како хоће. Читала је непогрешиво и осећала све тензије у саставу, али није узимала иницијативу, пуштајући мене да решавам сваковрсне међуљудске детињарије.

Други потпис био је онај Милоша Дробњаковића.

Пре него што смо се упознали, боравио је у сенци криптичног имена Another Side of This Life. Озрачје његовог профила на једној музичкој друштвеној мрежи, стилизоване фотографије с преријским и лунарним мотивима, песме на добром енглеском језику, дилановска дикција, промишљени аранжмани, одлична продукција и утисак о брижљивој естетизацији сваког визуелног и звучног детаља, нису у први мах одавали човека из Србије, који притом живи на Бежанијској коси. Евентуално је могао да буде земљак у туђини. Видело се једино да  је посвећен у пустињску митологију Грема Парсонса.

Тада још нисам знао да ће овај педантни стренџер с рафинираним стилом и музичким укусом постати мој најближи сарадник и својеврсни креативни близанац.

Када нам се Дробњаковић открио ликом и именом, почео је да долази у Нови Сад и да другује и свира са мном, Соњом Шешлијом и Невеном Стефановић. На његовим маслинастозеленим колима било је исписано Ниоба – по називу електро-фолк тандема у којем је претходно радио. Вешто је користио електричну мандолину с процесором, акустичну гитару, усну хармонику и бас гитару. Дробњаковић је подигао ствари на други ниво и у то време, и касније, важнијег и бољег стваралачког пријатеља нисам имао до њега.

Трећи је био урез Вање Срдића.

Дипломирани редитељ циганског духа и непотрошивог радног елана, љубитељ Андреја Тарковског, посвећеник у џез. Кратко се задржао у Пркосу Друмском, али се дубоко утиснуо у време које нам је било дато. Срцем и неуморним рукама био је погонско гориво. Једнако се пружао, без остатка и калкулисања снаге, када би свирао уз Оловни Плес, Чопора или неког трећег. Одлазио је у Вргорац лакше и чешће него остали. Спаковао би своје ђембе и прапорце у руксак, звончиће би заденуо у патике, и звекетав попут божићне запреге ударио би пут Хрватске, где би свирао с ким стигне, гдегод се затекне. Био је многима више од перкусионисте. Здрав дух и дечачки осмех у свакој прилици, битнички темперамент, лековита порција за уобичајено меланхоличне, дешператне или сетне природе које су се сјатиле у Новим Одметницима. Брзо је отпутовао у Њујорк, град по његовој мери, венчао се тамо с једном прелепом Јерменком, а потом су обоје отишли у Лос Анђелес.

Вања Срдић био је Дробњаковићев компањон. Њих су двојица имала узајамно разумевање, заједничку историју, исте познанике и културолошке обрасце, шале којима су се детиње смејали. Донели су здрав земунско-београдски дух у нашу новосадску меланхолију. Крв се помешала. Милош Дробњаковић појавио се у добар час, да нам буде главни музички архитекта и студијски алхемичар. Не мање важно, да нас упозна с Вањом.

Четврти потпис оставила је Сања Марковић.

Тамнопута девојка полубожанске лепоте и топлог, загаситог гласа, налик митској деци која су се у античкој старини рађала из страсти између богова и смртника. Свирала је сваки инструмент који би јој допао у руке, интересовала се за снимање, продукцију, микс, скакала је за микс-пулт чим би отпевала или одсвирала своју деоницу, умногоме попут детета које хоће педесет различитих, опречних ствари да уради одједном. Током послепоноћних снимања „Алхемије” у Дробњаковићевом студију, у одмакле вештичје сате, умела је да легне на двосед, у полусну слуша снимање и мантрично мрмља и вилински певуши могуће пратеће вокалне линије, покривена тешким капутом не би ли се огрејала. Онда би наједном устала, још на заумној стази између сна и будности, пришла микрофону и забележила хипнотичке пратеће гласове из другог света. Абоноску лепотицу занимала је интернационална џез каријера и отпутовала је у Њујорк, да би се касније вратила поново у Београд. Звао сам је Циганком и био сам јој изразито склон.  

Пети је урез припадао Ивану Сеничићу.

Краљевчанин је неговао инструменталне ауторске теме и гитарске варијације џез стандарда. Биле су густе и топле. Откривале су изразито сензитивног човека загаситог карактера, који страсно љуби џез а непрестано живи блуз. Био је специфичан гитариста с препознатљивим фразама. Понекад је био више музика сама, него човек који ју је свирао.

Ако би се стекла прилика, Иван Сеничић сео би за клавир. Знао је да преаранжира старе песме Пркоса Друмског и да сачини од њих мелодрамске пијанистичке теме.

Напослетку је почео да свира бас гитару.

Био је играч у свим правцима.

Наше је пријатељство било природно одређено заједничким послом. Мало пре него што сам престао да водим Пркос Друмски, Краљевчанин је пронашао себе у музици руских цигана.

Блуз је свеједно био немогућ, осим за оне који имају циганску душу. За оне који су сами били у поседу уклете енергије и за оне који нису изабрали блуз, него је блуз одабрао њих.

Догађало се да се у оваквом саставу десет душа нађе на истој сцени. За Џимијем, у Пркос Друмски је ушла Сташа Костић, грађена готово као виолина с којом је имала симбиотичан однос, спремна на луцидно певање у неколико октава. Потом се из сасвим посебног стваралачког универзума материјализовао Урош Пајић, доброћудљиви песник и сликар Шејкиног родослова, стара свест у младом човеку, аутор изузетних песама с којима тада није знао шта да чини, а овде само подршка с кахоном и акустичном мандолином. За њим и Петар Дабић, имагинативни басиста с преобиљем талента и дефицитом одлучности, још један момак ликовног хабитуса који је чешће него цртежом и бојом, говорио језиком музике.

Соња Шешлија излазила је из састава, иако је још могла да понесе неку заједничку концертну успомену. Њеним одласком из бенда нешто се драгоцено неповратно изгубило, а нешто се опет вредно задобило.

Десило се тако да сам након тринаест лета коначно разумео да се мом саставу нису обавезно догађале промене као наметнута спољна законитост и прописана космичка обавеза.

Промена сам, заправо, био ја.

Онако сложен организам није могао дуго да дише у истом ритму, али су нам наступи заузврат постали узбудљиви и непредвидиви.

Наше тадашње концерте добровољно је камером бележио Срећко Додиг, човек који је себи зацртао као циљ да непрестано светли попут свица и на сваком ћошку чини добра дела. Таква задаћа није увек била једноставна. Био је налик нервозном анђелу.

Џимијевим посредовањем, дошао нам је бубњар Никола Вучетић, мезимац свима старијима, потпуно посвећен свирању, неусиљени аниматор, рођен за човека који даје ритам, а потом и шеснаестогодишњи Вукашин Вишковић, златокосо чудо од детета, младић несвакидашње зрелости и једне сасвим зачудне довршености. Гитариста другачији од свог претходника и ментора, с посебним тоном, топлим, лирским и мантричним, способан да свира жестоко и мужевно, али у тоновима који нису набријани, него су радије благо извајани.

Дубоко миран, свеприсутан а ненаметљив, попут неког имагинарног пријатеља каквог бисте потражили у детињој усамљености.

Иако тек нешто старији, Џими је Вукашина гледао заштитнички, као млађег брата и знао је да је Пркос Друмски добра прва адреса за једног даровитог средњошколца с гитаром.

Обојица су свирали попут гитарских пастува из шездесетих. Старији је гризао, газио и кидао, небуздано и дрско разгоревао, често без контроле и мере, а млађи вешто и зрело каналисао ватру и чинио је племенитом и сигурном. 

С њиховим посве различитим а ипак складно хармонизованим природама, Пркос Друмски постао је својеврсна култура коју смо Александар Миливојевић Кум и ја с почетка желели да однегујемо, у времену у којем смо посвећено слушали гитаристичке блуз мајсторе и састајали се у старојованском новосадском подруму не бисмо ли пронашли праву формулу за наш бенд.

Тада су моји пламени гитаристи били тек предшколци.

Они су очигледно брзо одрастали, један зато што је рано остао без очињег присуства и подршке, а други зато што је као најстарије дете у породици имао и сестрицу и малог брата покрај себе.

Брзо су одрастали и зато што је време у којем су рођени одрастало с њима, суманутом, неприлагођеном брзином.

Ми који смо били староседеоци у Пркосу Друмском, старили смо очигледно довољно одмерено, умерено и споро.

Онолико колико је било потребно да се сви напослетку сретнемо, у највећем малом бенду на свету.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)

Пркос Друмски