КЛАЦКАЛИЦА

Јес. Клацкалица.

Ал морам ти рећи,

постао сам (напокон) и ја вјерни фан Томе.

Мислим, увијек сам био фан, јер Тома је човјек тулума, кавер материје и у томе је био краљ.

У Оловном Плесу очи му се отвориле (признат ће ти и он сам). Та спознаја да је креација битна...

Дигао је цијелу причу на потенцију од кад се почео бавити Оловом,

али од – Поглед са другог бријега, па Ели или Судетина љубав,

глазба, начин изведбе, пјевање, све...

Досегнуо је ниво који прељева чашу нашу Оловну.

 

Јес. Волио бих да смо слични вама Пркосима,

у оном дјелу кад кажеш „више дружина него бенд”.

Ми јесмо дружина, цијели живот чак,

љубили смо исте дјевојке, пили из исте флаше, ударали исту лопту, чекали исти аутобус на истој попишаној станици,

али тај другарски дио као да је у оковима форме за жељом „великог роk бенда”. Није правило али нам каткад немир уноси...

Хтио бих тај пркосни мир у очима вјечно тонућих оловњака.

Ти би често знао артикулират наше осјећаје...

Можда ми можеш објаснити и овај...

 

И једна молба за крај.

Видиш мој Милош,

ја сам највећи глумац сцене. James Woods чак.

Постављам хардкор гард, дерем се и лупам шаком по столу, позивам на битке...

Али у срцу сам дјечак, волим слатко и плачем на романтичне комедије.

И као такав сигуран сам да у ништа нисам сигуран,

 

па ми треба помоћ,

Твоја.

 

Снимио сам пјесму за Дарју: Исти смо.

Хтио бих пјесму послати Дарји, да осети љубав нашу...

 

молим те провјери јел ваља ичему

и да ли добро изговарам „Дарја” или „речи” или свашта.

 

Ето, није патетика, већ стварно ми треба потврда,

да се у супротном не црвеним...

 

Бок,

 

твој Стипица.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)