NEMANJA NEŠIĆ: Zatvoren ka drugima, otvoren ka sebi

Godinama je Nemanja Nešić, srpski i južnoslovenski kantautor, uranjao u dubine vrhunskog pesništva, izranjajući samo kako bi uzeo vazduh. I desilo se da je jednom i sâm izronio kao pesnik. Postao je upravo ono što je kod drugih voleo. Jer što volimo – to i postajemo, ako bude sreće. Ako je ne bude, postajemo senka ili naličje onoga što ljubimo. Knjiga poezije „Nove daljine”, njegovo lirsko prvenče, bila je svedočanstvo rađanja istinskog pesnika u muzičaru koji je poeziji drugih pesnika prislužio kao malo ko. Njegovi albumi pevane poezije nemaju premca, niti Nemanja ima u tom poslu s kim da se ogleda u poslednjih dvadeset i više godina. Ali tolika posvećenost stihovima izuzetnih književnika s nekada jedinstvenog jugoslovenskog prostora morala je uzvratno da izazove autentično pesničko iskustvo u čoveku koji je propevao posle rata a pre nekog budućeg masovnog poništavanja ljudskosti, koje se možda upravo sprema. Ni tamo, ni оvamo – ni na zemlji ni na nebu, tako se može očitati šifra Nešićevog karakterističnog pesničkog osećanja koje se od lične razočaranosti u ljubavne ishode jednog mogućeg pojedinačnog, dakle duboko ličnog života na zemlji namah transformiše u razočaranost kolektivnim oblikovanjem naše stvarnosti, erozijom opšteživotnih standarda, pa tako i kulturnih koji su pesniku važni koliko i oni praktične prirode. „Zatvoren ka drugima – otvoren ka sebi”, reći će Nešić u jednoj od pesama i ponoviti taj stih sa snagom personalnog manifesta.

„Let bez letenja” nadovezuje se na knjigu prethodnicu ciklusima koji prepoznatljivo nižu skladno rimovane katrene kakve je Nešić pisao u „Novim daljinama”. Pesnikovo rasploženje je dvojako – njegovi stihovi putuju od melanholije i nostalgije do rezignacije i zasićenosti, od žala zbog neostvarenih ljubavi do gneva zbog nenamirenih generacijskih snova i posvemašnjeg potopa elementarnog ljudskog dostojanstva većine pred bujicom političarskih i pseudoposlovnih ambicija manjine. Nešić je angažovan pesnik, bilo na unutrašnjem bilo na društvenom planu i to od onih koji mogu da variraju jedno raspoloženje i opažanje u nizu naslova, u duhu njegovog klasičarskog muzičkog obrazovanja gde je posve prirodno jednu temu zvukovno opredmetiti u brojnim varijacijama. Ma kako on bio intiman, zatvoren i setan kao pesnik, na njegovoj strani neretko su stihovi širokopojasnog dometa sa univerzalnim uvidima ili porukama koje može potpisati većina ovdašnjeg sveta kojem nije tuđe kritičko rasuđivanje. 

Formalno, Nešić trojako oblikuje lirsku građu u knjizi. Posle katrena u dve strofe, koji su postali dominantan vid njegovog pesničkog izraza i nalaze se ovde raspoređeni u šest ciklusa, dolaze „Skice” u kojima katren biva redukovan na distih, a pesnik u malo reči i prostora sasvim zaokružuje svoju misao. Približava se Nešić ovde gnomatskom pevanju i sublimiranju suštinskih poruka u malo pažljivo probranih reči. U odnosu na ovo zgušnjavanje lirske fraze, treća forma je razbokorena, rimovana pesma za pevanje, najčešće u katrenima i tercetima, koja je nasleđe Nešićevog kantautorskog rada i neposredno se nadovezuje na njegovu zbirku pevanih stihova „Sa druge strane oka”. Tako Nemanja Nešić u „Letu bez letenja” ostaje onaj koji je postao – pesnik – ali ne zaboravlja ko je bio na putu do izvajanog pesničkog izraza – kantautor, čovek od pevanih stihova. Autentično pesničko iskustvo, dabome, ostavlja traga na novim pesmama za pevanje, one se često sasvim približavaju poeziji ili se čak uspešno uravnavaju s pravom lirikom. To utemeljavanje identiteta pesnika uz budnu svest o pređenom putu najvažniji je ishod zbirke „Let bez letenja”, uz one podrazumevane elemente koje Nešićev čitalac i slušalac već očekuje od njega – izrazitu muzikalnost lirske fraze, slikovitost i melanholijom prebojene stihove. Nešić je pritom zatočnik lepote, ukusa i mere, kadar da iznedri nezaboravnu posvetu voljenom mestu, poput „Jeseni u Zagrebu”, pesme u kojoj promiču veliki stvaralački duhovi koje autor prepoznaje kao srodnike i preteče.

Nemanja Nešić nije jedan od mnogih. Nije to bio ni pre ove knjige. Ali zbirkom „Let bez letenja” sasvim se utvrđuje kao jedan koji se može zvati književnikom a koji se dominantno i dosledno ostvaruje u svetu muzike. Da sada potražimo još nekoga istoga kalibra, sa istim umetničkim podešavanjima i rasporedom stvaralačkih i interpretativnih snaga, mogli bismo dugo da tražimo i ne bismo stigli daleko. Ostali bismo, zapravo, u Novom Sadu, gradu koji je upravo sjedinio književnost i muziku kao jednu od svojih specifičnosti. Uz tu specifičnost gotovo obavezno ide još jedna, ruku pod ruku – da se najbolji izdanci ovakve sinteze ne prepoznaju, često i hotimice zanemaruju i ignorišu. Da se čak radi protiv njihove dobrobiti. Kada se to zna, onda i naslov Nešićeve nove knjige može da se razume celovitije. I njegov pesnički i muzički trud zavoli potpunije.

Miloš Zubac, 18. oktobra 2022.

Autor crteža: Milan Gagić