ХЕРОЈСКА ДУША (ОД ЕНРИКА ДО ДИНКА)

У вези с недавним догађањима на Филозофском факултету у Новом Саду, на којем сам провео студијске и постдипломске године, а где су протагонисти углавном декламовали о „говору мржње” с једне и „слободи говора” с друге стране – неки унутар ланцима затворене зграде факултета, а неки испред истог здања – осећам да би било добро ако бисмо пажњу посветили једном изузетном човеку који се родио 1. маја, пре једног столећа, а двадесет једну годину већ није на овој за све нас привременој адреси коју зовемо светом. Енрико Јосиф био је композитор јеврејског порекла, музички тумач, публициста, педагог и академик, притом необично наклоњен српском народу, што се нарочито видело у последњој деценији двадесетог века, у којој је тај народ којем припада већина оних који су се ангажовали на блокади и деблокади поменутог факултета, планетарно био и суђен и осуђен и кажњен санкцијама и бомбама, без много слуха за одбрану од оптужби. У Енриковом говору од 2. маја 1997. године, намењеном документовању сведочења преживелих Јевреја из Другог светског рата за Меморијални музеј Холокауста Сједињених Држава, како је забележио историчар Никола Дубаић, Енрико Јосиф је упоредио симболику Јасеновца међу Србима и Логора Дахау код Јевреја, говорио о неопходности да се не забораве и не занемаре српска страдања у Независној Држави Хрватској и истакао „да српско друштво у својој самој суштини гаји велику толеранцију и љубав према појединцима других вера и нација, те да он као Јеврејин никада није осетио ни трачак мржње”.

Истинољубив и човекољубив, Енрико Јосиф проналазио је у старозаветним и новозаветним књигама трајно уточиште и одговоре на најтежа питања, док се од књижевника и философа новог доба дубоко и предано посвећивао Достојевском, Буберу, Берђајеву а у познијим својим годинама – Бели Хамвашу, кога и није могао да упозна пре него што га је Сава Бабић својим титанским, безмало апостолским преводилачким деловањем открио Србима и помогао да једног од највећих умника и духова двадесетог столећа други пут открију и у Хамвашевој Мађарској. Јосиф је био човек академске и људске изузетности, аутентичан и веродостојан, искрено наднет над судбином човечанства, нескривено наклоњен јеврејском и српском народу, саосећајан и будан у њиховом страдалништву, а све наведено у овој реченици може се данас проверити пажљивим слушањем његових музичких дела и читањем његових сачуваних ауторских текстова. Није познато да је за своју недвосмислену одбрану Срба током деведесетих година прошлог столећа икада добио ма и један динар путем невладиних организација или на други начин, што је сасвим логично – његово нефабриковано родољубиво становиште не доноси ни данас интернационалну зараду, као што није било исплативо у време када се Енрико Јосиф ангажовао да медијски тонови о Србима у свету на прелому два века буду мање дисторзирани, а слика чистија. Оно што је Енрико Јосиф добио као плату за свој труд, нажалост, такође је логично. Пуна мера заборава – од истог оног српског народа с којим је провео свој век и који је целим бићем љубио.

„Ја добрих педесет година живим с темом кризе света...имао сам срећу, једновремено и несрећу, да је у педесет година моје битно пребивање било у древним светим књигама. А све остало је било она споредна нужност. Тако да ми у том смислу није тешко да нешто кажем, али шта имам од казивања ако оно на друге делује разарајуће. Боље онда одћутати и ништа не рећи. Зато ћу се трудити да ништа разарајуће не искажем, иако можда неке ствари, поред најбоље намере, могу да зазвуче у вама разарајуће”, изговорио је Енрико Јосиф на једном предавању о кризи света, у Земуну 1995. године. Цитат је овде дат како би се очитало одакле се Јосиф јавља када расуђује, из које традиције проговара, из које баштине и с колико уложених деценија проучавања. Ако је такав човек узео да брани један мали народ у изразито тегобном и неповољном историјском интервалу, чак и да га надахнуто ослови „небеским народом” – што је Јосифова изворна крилатица којој се српски интелектуалци и полуинтелектуалци европског усмерења данас (злу)радо смеју – онда је важно да знамо ко је то говорио, с каквим академским кредибилитетом, с каквим делима и с каквим интересима. Ма и да је у проценама грешио – а Енрико Јосиф је био неусиљено скроман, побожан човек који је таквим страшним, „разарајућим” увидима о судбини човечанства располагао да није могао ни грам охолости и сујете да осети и покаже, баш зато што је добро знао своје место пред Богом – он је имао пуно право да погреши и знали бисмо да је једна велика људска егзистенција у нечему ствари криво видела или тумачила. Другим речима, могло би бити да као Срби уопште нисмо онај народ каквим нас је до конца својих земних дана сматрао Енрико Јосиф.

Тако долазимо до блокаде и деблокаде Филозофског факултета у Новом Саду, с почетка овог записа. Чињенице које знамо јесу да се група студената или самопроглашених студената затворила у зграду Филозофског факултета, бранећи ту институцију од јавног „говора мржње” једног од професора запослених на факултету, на медијским студијама, а поводом његове изјаве из Дубровника, старе годину дана, у којој своје име аутоиронично повезује са именом једног усташког поглавника. Даље, знамо да је снимак невешто монтиран и да чак и такав показује шта је професор заиста тамо хтео да каже, вероватно мислећи да се укусно шали. Хумор, међутим, није само подразумевана одлика интелигентних људи, он припада сваком човеку као могућност и повремена потреба, али је квалитет и правовременост хумора домет нечије памети. Такође, чињеница је да професор свој академски посао ради као „споредну нужност”, иза њега не стоји било каква посведочена академска изузетност, а знатно претежније се бави друштвеним активизмом будући да себе пре свега види као ангажованог новинара. Још једна чињеница је да је професор добро утемељен и присутан у раду невладиних организација и да за свој активизам који углавном своди на неуморно проглашавање већих делова српског друштва фашистичким и затуцаним добија новчане стимулансе, чиме се истраживачки педантно бавио други један професор, социолог с београдског универзитета. Чињеница је да су у улазу у којем новосадски професор живи с породицом били исписани непримерени графити и да је добијао поруке недоличног и непријатног садржаја. Као и то да су демонстранти који су закатанчили зграду захтевали да професор због својих изјава остане без катедре. Факултет је деблокиран након неколико дана, интервенцијом ректора који се без најаве оваплотио као Сила која се изненада појављује и решава ствар. Пре тога, испред зграде факултета окупљали су се они који су истицали „слободу говора” и подржавали право новосадског професора да јавно исказује оно што мисли и осећа. Исход целог догађаја јесте пажња. Велика пажња коју је генерисао и привукао Динко Грухоњић. Ту је пажњу употребио да себе покуша да учини симболом грађанске свести и савести, свакако великом жртвом али и потенцијалним јунаком који неће одступити од својих „антифашистичких” начела.

Ово су биле чињенице, а све друго о чему се током и након догађаја на Филозофском факултету навелико писало – из оба наоко супротстављена табора – биле су интерпретације тих чињеница и коментари. Ни сâм нећу моћи даље и боље од тога, али ћу свеједно овде искористити право на сопствену слободу јавне речи.

Научио сам да будем веома опрезан с људима који се у свакој прилици – поготово ако нису питани – представљају као антифашисти. Једнако као што сам опрезан када неко пречесто вербализује и рекламира какву своју добру особину. Приметио сам да код аутобрендираних српских антифашиста постоји изоштрена нетрпељивост према целим већинским деловима народа којем припадају, а који не одговарају њиховој културолошкој матрици. Толико страсно истичу претпостављене мане тих нежељених чланова једног идеалног могућег грађанског друштва, да остављају утисак како не би имали ништа против ако би се проблем разрешио потпуним нестајањем ових културно неадкеватних и недораслих људи. Антифашизам тих друштвених активиста умногоме је декоративан и служи као мимикрија. Не сећам се да сам у било којем сачуваном јавном говору Енрика Јосифа запазио да се дичио својим антифашизмом. Као Јеврејин који је претрајао године Холокауста, сматрао би то неукусном таутологијом.

Текстови оклеветаног новосадског професора, као и његова усмена јавна реч, имају прилично ниску резолуцију и тематски су сиромашни и предвидљиви. Историјска свест којом располаже не добацује даље од Другог светског рата, с наглашеном дихотомијом светле партизанске традиције и тамне четничке колаборације са окупатором. У његовом јавном дискурсу, партизани су и даље Толкинови племенити вилењаци, четници су накот орка и баука. Детињасто разуме и раздваја добро и зло. Притом, показује одсуство знања о узрочно-последичним процесима и умножавању целокупне суме зла одговорима једне стране на претходно учињено зло друге стране. Тачније, сасвим занемарује узроке, бави се само последицама које тумачи спрам својих могућности разумевања. Колико су те могућности мале спрам педесет година колико је Енрико Јосиф урањао у знања и предања Старог и Новог завета и задобијао миленијумску перспективу – толико се разликује видно поље једног јунака овог текста у односу на другог.

Допуштено је, међутим, да приватно Динко Грухоњић има знатно ширу перцепцију и да је ово само његово „професионално мишљење” које може добро да се наплати. Међутим, чак и да је он у праву, чак и да наше друштво јесте тако црно и болесно каквим га свеудиљ представља, морамо да сагледамо ко нам то говори, а не само шта нам је речено. Која и колика људска, духовна и интелектуална егзистенција нам се обраћа кроз резонатор интересно укључених интернет портала и других медијских посредника. Тек потом можемо посветити пажњу изреченом. Да самеравамо сада академске формате и домете Енрика Јосифа и Динка Грухоњића, не би било пристојно према првом, нити праведно према потоњем. А опет, пажња коју деценијама као друштво потпуно ускраћујемо првом, а штедро поклањамо оном гласнијем, другом – може једино тако да се коригује и боље каналише. Наша истинска болест јесте заборављање најбољих изданака овог народа. Енрико Јосиф није једини српски Јеврејин који нас је задужио својом љубављу и несамеривим стваралачким делом, а кога смо прећутали, занемарили и више пута га се готово одрекли као културне националне вредности првог реда. Претходио му је неупоредиви Станислав Винавер.

Није све ипак изгубљено, чак ни за Динка Грухоњића. Ако би одрастао и схватио да нема ничега херојског у томе да у Хрватској, где се осећа сигурно и вољено са својом патентираном Причом, сам од себе већи, подсмешљиво најављује како ће његови истомишљеници у будућности „сквотирати” новоизграђене православне храмове и начинити од њих места за забаву, тачније за „добру зајебанцију”, могао би да се постиди и сети сопствене херојске душе, онако како нас је поучавао Енрико Јосиф, истински великан српске културе, који је у духу библијских пророка, ако не у нашу садашњицу, вероватно далекометно гледао у нашу будућност. Будућност која не мора да искључи у последње време незаслужено често помињаног новосадског професора:

„Опасност никада није нешто што разара, опасност је нешто што нас уздиже у сећање наше на нашу херојску душу. Сваки човек, и када је највећи разбојник, носи, анамнезом у прасећању, оно што је херојска душа. И у сукобу с онечишћењем, онда одједаред почиње у нама да се буди.”

Енрико Јосиф