ДАНИЛО ЈОКАНОВИЋ: МАЧ ДЕСПОТА СТЕФАНА

Постоји у књизи Данила Јокановића Мач деспота Стефана циклус Поратне песме, и у њему две песме посвећене Кошарама и нашим младићима и њиховим официрима који су тамо, на граници Србије и Албаније, штитили Косово и Метохију, током бомбардовања 1999. године. Уз диван дистих из песме Кошаре – „Граница није линија, граница смо и ти и ја” – с намером скрећем пажњу на мотив из повезане песме Ратна срећа, где ће умрли поново устати да бране отаџбину. Дабоме, слика је рефлекс Шантићевог финала чувене песме Ми знамо судбу – „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама”. Невен Милаковић посегнуо је за истим мотивом, истом силном сликом, у својој изузетној посветној песми Вила са Кошара, коју можда најпотресније изводи једно наше дете из Ораховца, Павлина Радовановић: „Дижите се див јунаци / Почивати не смијете / Треба јарам да се збаци / И да опет погинете”. Мотив је универзалан, војска умрлих која се диже да поново ратује против освајача, постоји и у другим књижевностима и дубоко у митском сећању човечанства. Имамо га и у Толкиновом Повратку краља, где племенити Арагорн с војском мртвих обара Сауронову армију. Та слика на коју усмеравам пажњу овде – интегрално је важна за целокупан песнички труд Данилов, јер перцепција у којој умрли нису заиста умрли, вертикално прожима његову књигу, док је хоризонтална раван природно одређена нашом историјом – од немањићке до оне модерне у којој се слобода неисказивом муком и жртвом освајала. Усправно и положено – визија бесмртности окомито на историју смртности – Јокановићева збирка сасвим је у знаку православног крста.

Други стожерни мотив јесте насловни – мач, али не ма чији, него мач једног врхунског ратника, али и човека огромне културе, пре или после свега, једног песника.  Деспот Стефан Лазаревић, као културни херој српског народа, човек који је умео да хода, даје и траје у оба света, ратничком који није могао да избегне и уметничком – који није хтео да не упозна. Онај којег зовемо једним од првих песника наших. „Је ли бриткија и јача / оштрица пера ил мача / би ли у судару победила / блага реч ил груба сила“, пише Данило Јокановић и акцентује дихотомију оштрица, артикулишући тако проблем снаге и утицаја културе у односу на лоше ратне механизме човечанства. Можемо ли културом да се боримо и изборимо за очување нашег идентитета, као што се оружјем морамо борити за очување голог живота. Бирајући за кров збирке мотив мача једног средњовековног књижевника отвореног према ренесанси, Јокановић нас подстиче да се замислимо над судбинским чвором наше заједнице – а то је Косово. Када се мачем не може, пером се увек може и мора. Цела његова књига јесте својеврсно сећање на прошлост с Косовом као врелим, небројено пута повређеним, још неугаслим срцем. И што се једна изразито епска, историјска грађа у његовом песничком рукопису преображава у топли лирски говор, у складно римованим дистисима или катренима, говори у прилог оној мисли Достојевског – да ће лепота спасити свет. Нежност наместо грубости.  

За крај, није случајно што последња песма у књизи – Лесендро – припада Његошу као актеру, „трагичном јунаку косовске мисли” – како га је Андрић дивно очитао – тајновидом свештенопоети, али с мотивом тврђаве коју није могао да поврати од Турака, с мотивом његове незарасле ране и неуспеха. Данас, када се замашан део Црне Горе сасвим одриче српства и када Његошева недвосмислено декларисана припадност српском роду бива непријатна чињеница, Леседро постаје снажна метафора повреде која нема везе с тврђавом. Већа би повреда за владику била да може да сведочи делимичном црногорском националном преумљењу.

Мач Деспота Стефана је потребна књига из које можемо учити историју и митологију нашег народа. Њена највећа вредност, међутим, јесте у лирској лепоти у коју се ове лекције облаче. Та лепота припада песничком дару Данила Јокановића.