ТРИ КРАЉА

– Хомбре... сањао сам те ноћас... сједили смо у празној соби, сваки у свом куту, а онда смо устали и загрлили се и дуго тако стајали... – написао ми је Чопор.

Обојица смо знали да је Ивица Станковић болестан на смрт. Нисам морао да тумачим његову поруку.

Бојан Рађеновић јавио ми је да је боље да дођем у Хрватску пре него касније, ако хоћу да видим нашег пријатеља живог.

Сео сам у воз за Загреб и понео књигу америчког онколога Бернија Зигела. Прочитао сам је целу у возу. Књигу ми је препоручио Никола Нешковић – управо се био опростио од оца који се годинама, мимо свих прогноза, упорно носио с тумором. Позвао сам Николу да изјавим саучешће, а он ми је одговорио: – Бро, не брини, он је само удахнуо Бога.

Никола разуме смрт.

Вредност и лепота нечијег живота најснажније сијају у тренутку његове ентропије.

Одлучио сам да учиним све што могу, а нисам могао пуно. Једино да физички будем са Ивицом, да будем голо, привремено присуство и да оставим Зигелову књигу његовим родитељима и сестрама да му је читају.

Ивица Станковић већ је био победник у детињству. Преживео је рак белих крвних зрнаца и читаве године хемотерапије као дечак. Пре тога је прегрмео још једну несрећу, као детенце које је тек било проходало. Болест је у једном тренутку зауставила његов телесни раст, али не и раст срчаног мотора у мајушном, жилавом телу.  

Кажу да је срце једини орган који рак не може да нагризе.

Драгана ме је чврсто и брижно загрлила пред пут.

На станици у Дугом Селу чекали су ме Стипе Периша, Томислав Зорић и Бојан Рађеновић.

Сели смо у столетну станичну кафану. Причали о музици, као увек. О Пркосу Друмском и Оловном Плесу.

Потом смо Стипе, Бојан и ја пошли колима пут Вргорца. Заноћили у Сплиту. Тачније, нисмо уопште ноћили. Код родитеља Бојанове супруге Јасне, Сплићанке лековитог присуства и милог лика, с нежно издуженим лицем као са Ел Грекових платана, до свитања смо разговарали о свему, отворено као никада. О хрватству и српству, први пут. Највише, о човеку који нас је све повезао.

Ивица је био тешко разбољен и то сазнање нас је убрзано мењало. Чинило нас је будним и појачано свесним да наше заједничко време може наједном да исцури из срећно пронађене клепсидре, а клепсидра да се разбије.

Путовали смо у Вргорац, налик тројици новозаветних краљева који су јахали да се поклоне малом Христу. Један од краљева имао је главобољу.

Стипе се мучио с мигреном.

Стигавши у вољени далматински градић, остао сам неколико дана са Ивицом и његовим старцима који су и мени самом били попут најбољих родитеља.

Мало тело мог пријатеља је нестајало.

Имао је отворен трбух и измењену, мартирску физиономију.

Понео сам му „Алхемију” и слушао ју је затворених очију, с дубоком сетом на челу. Није користио компјутер, нити мобилни, неколико месеци уназад. Но, јесте пробудио свој хибернирани лаптоп, како би слушао албум Пркоса Друмског.

Бен Догерти, пријатељ из Сијетла, није добијао електронске одговоре на небројене поруке које му је слао, те ме је замолио да Ивици непосредно прочитам једно његово писмо. Одштампао сам га и понео са собом у Вргорац. И Бенове топле реченице, Ивица је слушао једнако затворених очију. Видео сам да изнутра убрзано одмотава склупчане успомене. Штедео је снагу. Штедео је речи.

Хтео сам да сазнам зашто је направио себи тумор. Шта то није могао да опрости другоме или зацели унутар свог бића. Именовањем се и врагу, а камоли бољкама, одузима снага.

Није знао да ми каже.

Или није хтео.

Био је збуњен и увређен због болести.

Нисмо много разговарали, али сам га непрестано држао за руку. Још је имао чврст стисак. Пред мој полазак у Србију, питао ме је да измолимо заједно молитву Светом Анти, коју му је Стипе Периша нежно ставио под јастук.

Молитва је била последње што смо Ивица и ја заједно учинили.

Када сам се вратио у Нови Сад, чуо сам му још једном глас путем телефона. Тихо ми је казао:

– Волија би да си ту, друже...

Рекох му да остане жив и да ћу му доћи поново на јесен.

С пожутелим лишћем, јесам се вратио у Вргорац, али само да будем с његовим родитељима. Мој мали Далматинац већ се био вратио на своју звезду с које је накратко сишао међу нас.

(Резервна култура, Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2016)