Милутин Милићевић: Библиотека – заштитник и чувар писане речи

Људи пишу зато што нема ко да их слуша.

 

Та, једна од могућих, истина била је исписана на фасади стамбене зграде на коју се, бојажљиво али постојано, надовезивала зграда Градске библиотеке. Зашто ли онда људи читају, запитао се као и готово увек када би прошао поред тог графита. Иако је одавно био свестан да и увек мора бити једном готово, ипак је очекивао да ће га преплавити неко свечано осећање. Да не остане разочаран постарале су се, како то обично бива у сличним ситуацијама, успомене. Само што је све то више заличило на угодну шетњу поред добро познате реке, него на поплаву.

 

Да ли све те људе можда нико не слуша зато што немају шта да кажу, па се они зато лате писања, јер надасве: и прозу ће писати сви. Многе тако написане књиге налазе се у предњим полицама хола библиотеке. Неке од њих су се ту задржавале по прилично дуго. То га није чудило. Као што га није чудило што у ноћима када књиге шапућу, ту никада није чуо шапате. Добро се сећао како шапуће зима из руских класика августовским ноћима, у којима је толико топло да и време престане да постоји. Као и како се домунђава школска лектира у септембарским ноћима, попут ове.

 

Ипак, и тишина је била суптилно свечана, па се и он по правилу заустави на свом омиљеном месту, поред дела Мике Антића. Прочита шта му каже „Хороскоп”, једини у који је веровао. Дубоко удахну кроз нос. Књиге различито миришу у зависности од годишњег доба. Никада то нису престале, иако му се чинило да се концепт годишњих доба одавно променио. Волео је да мисли да се концепт библиотеке почео мењати упоредо с његовим запослењем. Када је у склопу библиотеке почела да ради читаоница која је била отворена без обзира на годишње и доба дана или ноћи, ангажовани су људи који ће у три смене водити рачуна да се о свему води рачуна. Иако није рачунао на то, он је једини који се ту задржао током свих година радног стажа.

 

Мало пажње је посвећивао рачунању, али је зато бележио много тога. Посебно му је била драга евиденција књига које никада неће прочитати. Наравно, бележио је прочитане књиге, као и све оно што му се у њима учинило вредним. Та рутина га је навела на записивање сопствених мисли и запажања. Давно је негде прочитао да треба писати о ономе у шта         се разумеш, о ономе што си радио и доживео. О томе је пуно размишљао. Да ли писци и песници раде баш тако или баш супротно? Једно је сигурно: постоје и једни и други, а на нама је да се одлучимо за своју истину, пошто је ни они сами не знају увек. Он је писао оно што није знао о ономе што је знао. И тако је сазнавао.

 

Ипак, највише је сазнавао читајући све оне књиге које се увек читају „још једном по први пут”. Решио је да све те књиге обиђе последњи пут, да се са сваком поздрави и да свакој захвали. Од Андрића, преко Десанке и Диса, Капора и Киша, па све до Шантића. Веровао је да свака књига некога чека да би му пренела поруку. Неке чекају толико дуго да су заборавиле и поруку и чеканог. Неке се забуне, па поруку саопште погрешној особи. Као последица тога, особа која није добила њој намењену поруку, у право време, лута међу полицама библиотеке пар пута месечно, пар година. Видео је пар тих непарних душа. Колико их је лако било препознати, толико их је тешко било заборавити. Нешто се измештено налазило у њима.

Често је у ситним сатима попут ових постављао себи крупна питања, а једно од њих је било и:    да ли је управо измештање особина читања која је најпривлачнија људима. Измештање       из нераскидивости опипљиве прошлости и предвидиве будућности, коју појмимо као садашњост. Измештање из невремена те садашњости у нека друга, по правилу и надању, боља времена. Измештање из ограничености коју пружају зидови, у неограниченост коју пружају странице књиге. Измештање из страхова о напуштању поменутих зидова, које смо заволели, и из близине свих оних који су нас заболели.

 

Обилазио је полицу по полицу, нежно додирујући књигу по књигу. Врховима прстију прелазио је преко рељефа укориченог знања и искустава. Осећао је како се сва та накнадна памет и позајмљена историја мешкоље. Оно што је посебно волео код овог ритуала јесте то да нигде у библиотеци нису постојале „књиге на метар”, које би унеле делове уједначености у поменути рељеф. Није имао ништа против константности, штавише, разумео је све оне дуге погледе у реку или небо. У нешто на тај начин присутно да се у то није могло посумњати. Он је ту константно променљиву константу нашао у књигама. А у њима је пронашао мноштво одговора на непостављена питања, као и она питања која не постоје ради одговора, већ као нека врста уговора између нас и постојања.

 

Како уговор о запослењу између њега и библиотеке званично истиче наредног дана, незванично је сазнао да су из управе библиотеке одлучили да му за растанак поклоне једну књигу. Мали знак пажње с њихове стране, за много пажње пружене с његове стране током протеклих година. Зато је он решио да једину копију своје „књиге” остави у замену. Већ одавно нема коме да је остави у наслеђе, а и веровао је у космичку равнотежу. Сама помисао да он може имати утицај на један делић те равнотеже чинила га је чудно поносним.

 

Такође је веровао да ако, из било ког разлога, не пресече одмах, онда треба три пута да мери па да пресече. Три пута је у том случају минимум и довољно. Пошто се није потписао као аутор, а своје дело је насловио „Заштитник и чувар писане речи”, одлучио је да га остави поред неког од српских књижевника чије прво слово презимена одговара првом слову наслова његове књиге. Резултат сва три мерења у овом случају био је, за њега очекивано, исти: књига Милоша Зубца „Резервна култура”. Одувек је симпатисао резерве у спортским тимовима, које решавају оне наизглед небитне мечеве негде на средини сезоне, кад то чине безрезервним пожртвовањем или потезима које нико није очекивао од њих. За њега је ово био крај тридесет пете сезоне проведене у истом тиму.

 

Пред крај смене је волео да погледа које су књиге тренутно „на читању”. Тако је било и овај пут. Увек би га орасположило када би на тој евиденцији видео: „Степски вук”, „Убити птицу ругалицу”, „1984”, „Записи из подземља”, „Неподношљива лакоћа постојања” и слично. Нека јутра дочекана међу књигама била су све само не слична другим јутрима. Некако су била вредна постојања, било оно неподношљиво лако или подношљиво тешко.

 

Много тога је научио да поднесе, па и то да није позван на забаву у своју част, која ће почети кроз који сат. Ваљда се тако и организују и одржавају забаве изненађења. Зато је одлучио   да већ првог дана у пензији изненади самог себе. Дописаће још једну од могућих истина на фасаду зграде која се надовезује на зграду Градске библиотеке.

 

Људи пишу зато што нису позвани на забаву.

 

Милутин Милићевић