ЂОРЂЕ МАТИЋ – СИМФОНИЈА ДРУГОГ ЗВУКА

Није воља Ђорђа Матића да своју песничку књигу Други звук организује симфонијским начелом, у четири става, само зрцално очитавање његове незатајене наклоности према класичној музици. Симфонија је врхунска уметничка форма која би, Малеровим речима, требало да има све. Матићева збирка поезије, насловљена опет хотимице суштинским појмом музике – звуком – и незаобилазним редним бројем за одређивање човекове индивидуалности и референтно обликовање његове личности ‒ другим – заиста садржи све што један књижевни дар од класе данас или ма када у јучерашњици и сутрашњици може да изнедри. Страсно поклоњен есеју као форми којом је овладао до нивоа мајстората, где се годинама суверено огледао у задивљујућем тематском опсегу, Матић је ипак био и остао превасходно песник и то своје песничко осећање света, тачније светова, увек је дубоко прожимало и премрежавало његове аналитичке есејистичке текстове. Отуда је ауторска песничка објава човека који је профилисано и препознатљиво писао о другима литерарни догађај нарочите тежине и важности – пре свега за самог Матића, па за све оне савремене књижевнике којима је он као тумач и приказивач са ауторитетом и врлином добронамерности поклањао своју пажњу, јер уме то бити објављивање на ивици жилета, поготово за некога ко се најбоље осећа у оку урагана „а најгоре у туђем оку”, на концу и за целокупни немали културни простор који је Матић омеђио својом интензивном стваралачком праксом. Нарочита битност Другог звука пулсира у чињеници да то није Матићева прва песничка збирка, али да је тек друга на језику који му је рођењем дат, уз пређашњу објављену на холандском језику. Дакле, својим матерњим језиком – а најбоље је овде уместо српског и хрватског односно српскохрватског тај језик у песниковом случају назвати матерњим – пропевао је Ђорђе Матић други пут. Међутим, све то побројано не би овој књизи могло тачно да одмери значај да саме Матићеве песме нису добре као што јесу. Да књига није беспрекорно обликована изнутра. Да није кадра да пружи сублимно читалачко искуство нечијег песништва какво се одавно не подразумева у нашим књижевностима.

Матић је човек богато и темељно начитан, расположен да у својим песмама кореспондира с вољеним писцима, да посветама и цитатима оставља радо трага о тим везама, али његов песнички језик није оптерећен наслеђем претходника, више је прекаљен њиховим појединачним ватрама у аутентичну новосковану лирску вредност. Рекло би се жаргонски да би нас његове песме једнако радиле и када би биле лишене песникових упућивања на мотивска изворишта, али – с друге стране – не може бити случајно то што оба пута када се у књизи појави Бродски, севне код Матића врхунска поезија. Његов однос према претечама и савременицима (а у једном смислу све су претече песникови савременици, укључивши и Овидија, поготово када се урачуна Матићева вишедеценијска странствујућа судбина) очигледно је дубок и карактеристично отворен и жив иако је стваралачко разговарање с великим очевима и оцима на чијим раменима је песник покушао да се осови – што су опет Матићеве аутореференцијалне речи али из једног његовог есеја – обичај какав у књижевности можемо да препознамо столећима уназад. Оно што не можемо, међутим, да видимо често у савременој јужнословенској литератури јесте калибар песме In Tyrannos, стожерног великог тренутка Матићеве књиге, потресне посвете злосрећном младићу који је запалио фитиљ разарајућег Великог рата, његовим друговима, његовом народу и ближњим народима, напослетку нама самима који смо из исте етнопсихолошке матрице произашли. Храбра асоцијативна интерполација музичких вредности Матићеве младости, имена, састава и рефрена, а уназад према опеваном догађају старозаветно строга појава робустног Саве Ковачевића, па све до сарајевског атентата и самог – колико буквално самог – Гаврила чији пуцњи у Матићевој песми расту до митских димензија космичког поравнавања штете коју један „малоумни растројеник”, осведочено крвожедан убица животињских бића са амбицијом наслеђивања престола чини невиној фауни, уз изузетне верске сликовне рефлексе дате у симболичком регистру сваке од конфесија у негдашњој Босни и уз потписну копчу с кровним видовданским наративом, елементи су једне од најважнијих песама написаних у овом столећу, у овој „земљи за нас, за све наше људе”. И место које је Матић дао тој песми у својој четвороставној књизи, а то је да се она јавља у функцији целог трећег става, казује да је песмопојац и те како био свестан њене величине и важности. Јер човек од стиха увек непогрешиво зна када остварује узвишено дело, али увид се не поклапа обавезно с перцепцијом његове публике. Под условом да је уопште у овом чудном добу има. А Матић макар ту бригу не мора да брине.

С тим у вези, Матићев идеално пројектовани читалац могао би да буде заинтересовани човек високе културе и то би остало сасвим унутар хоризонта очекивања, готово опште место које иде уз песнике Матићевог реда. Тек, ствари нису тако предвидљиво стандардне и оно што је можда најпосебније у песничком поступку Ђорђа Матића јесте његов језик, отворен и разумљив готово свакоме, артикулација која не стимулише церебралност науштрб срца, говор који је откопчан и неретко спонтано свакодневан а опет високовредан у изразу и супстанци коју садржи. Биће да и то долази из песникове снажне наклоности према музици, али не класичној с почетка овог малог освртања на пробране драгоцености Другог звука, него управо оној с такозваном ниском културном резолуцијом – народној и чергарској чије непролазне манифестације у сваком времену песник препознаје као дамаре сопствене душе. У тој дихотомији апсолутно високог и тек условно ниског, а заправо између аристократске висине лаког неба и пучке дубине тешке земље, изграђен је универзални карактер лирске симфоније једног од најпотребнијих наших есејиста и песника садашњице. И не само зарад те потребности, његова опора луталачка и упоредна књижевна судбина – како то и треба да се деси у важним литерарним објављењима – могла би да постане још једном незаборавном метафором наших заједничких страдања и странствовања, на путу повратка жељеној кући без гаранције да ћемо се икада уистину вратити, да куће уопште имамо са оне стране живота.

 

У Новом Саду, 9. априла 2021.

Ђорђе Матић: Други звук