DIVLJA TAMA GENERACIJSKOG PESNIKA

Mehmed Begić postao je generacijski pesnik. Bio je to verovatno i pre nego što je južnu i središnju Hercegovinu zamenio južnom i srednjom Amerikom, pre nego što je svoj geografski zavičaj morao da napusti zarad duhovnog, ali neretko se desi da prisustvo jednog istinskog umetnika postaje drugima vidljivo tek kada ga, samo naoko paradoksalno, definiše njegovo fizičko odsustvo. Begić je već godinama dovoljno udaljen da bi nam njegova poezija bila dovoljno bliska. Postoji tu neki detinje jasan magnetizam, privlačnost pesnikovog pogleda s nama daleke, egzotične strane, gravitacija iskustvenosti čoveka koji je pristao na seobe, dobrovoljno iskorenjenog iz trpke hercegovačke zemlje s punom merom žrtvenosti i ličnog odricanja, a sve ne bi li iznašao ličnu autentičnost i jednu novu, svesno stečenu zavičajnost u tuđini u kojoj mu ništa obećano nije. Kadar je za to samo onaj kome je cela planeta mogući dom, što ne znači da svojim stranstvovanjem kao sudbinom neće aktivirati u čitaocu neprolazno bolan, uvek savremen odisejski trenutak identifikacije. Jer onaj koji je smogao snage da se odmetne jeste onaj kojeg prepoznajemo u sebi i sopstvenim željama da jednom i sami odbacimo sve i napustimo ovu tešku zemlju. Mnogima se neće desiti i ne treba da se desi. Ali onaj koji jeste izveo odlazak, ostaje nam zato uzbudljiv svedok, daleki dragoceni prijatelj čiji se uvidi primaju s posebnom privrženošću i pažnjom. Njegovi porazi padaju nam teško. I njegove utehe, zauzvrat, leče.

Begić je zavredio svoj generacijski overen renome na temelju sublimirajućih i pročišćujućih snaga njegove ispovedne, samopropitivačke, tople a opore lirike, u dogledu zajedničkog osećanja jednom mladih a danas zrelih građanski oblikovanih identiteta koji nisu mogli da pristanu na sveukupni balkanski besmisao s preseka dva stoleća. On je postao i ostao univerzalni glas te časne manjine osvešćenih ljubitelja dobre kulture, poklonika vrhunske kinematografije, muzike i književnosti, a sve u podeljenoj, jeftinom politikom, preskupim ratovima i elementarnom ljudskom nesrećom obezdušenoj bosanskohercegovačkoj sredini. Onoj koja je uvek imala dušu pre i više svega drugoga. I makar svoju maštu školovao u Mostaru, početkom devedesetih, a detinje snove nešto ranije iskovao u rodnoj Čapljini, Mehmeda Begića neprestano su vukle daljine jedne nesmirene Španije i neobjašnjive Južne Amerike, utiskivao je svoje divljenje i saosećanje u pesničke voštanice sa uspomenom na mučne, džinovske sudbine pesnika-revolucionara, antifašista, simbol-ljudi koji nisu povijali vrat pred divljaštvom nacional-šovinizma, nego su odvažno davali živu glavu i namah postajali besmrtni za kulturu budućnosti. Begića su kao književnika umnogome formirali plemeniti gubitnici, voljni i nevoljni heroji, mitski autsajderi. Usamljenici. I kako je izolovanost, razdvojenost od sebe i bližnjega, u međuvremenu postala najteža boljka današnjice, Mehmed Begić morao je tu svetsku usamljenost da upozna sa svake strane. Da je oslovi i da je primora na razgovor. Celokupan njegov pesnički napor jeste ogledanje sa usamljenošću u sebi i drugome.

Otuda je Divlja tama toliko nasušna književna objava prvog reda. Usamljeni smo svi, pogotovo oni naizgled okruženi ljudima i zaneti svakodnevnim repeticijama u podražavanju svrhovitog, opravdanog života. Begićeva Divlja tama potresno je lična i ujedno civilizacijski opšta. On je pronašao način da se iz sopstvene samoće i prihvaćene poraženosti javi i da dotakne našu samotnost i naša prihvaćena i poricana gubitništva. Da ih dodirne nežno i blago. Da to učini s ljubavlju, što ne podrazumeva sentimentalnost niti emotivnost niske rezolucije kao obavezu. I da nam dojavi da iza svih neizbrojivo mogućih iskrzanih stvarnosti postoji dubok sveprožimajući smisao koji je on, poput svoje univerzalne pesničke, muzičke i filmske sabraće sveta, uspeo da nasluti i na trenutke da u njega pronikne. Više od toga ne može se tražiti čak ni od Mehmeda Begića, a manje od toga jedan verodostojan generacijski pesnik, koji je jasno video našu kolektivnu tužnooku budućnost, prosto nije mogao da pruži.