МАРГИТА И ЈЕСЕЊА САМОЋА

Има нечега непролазнојесењег у песмама Екатарине Велике. И нечега противречног у самом том осећању, јер ништа не документује пролазност тако добро и тако веродостојно као јесен. Трагови до јуче вижљасте снаге природе која се сада наједном умара, тешко дише, слаби и припрема за промену и препорађање у неком будућем циклусу живота. Попало лишће по урбаној забетонираној земљи. Лишће чије боје меда и гримиза сведоче о томе да смо, не тако давно, могли изнад града свакодневно да видимо сунце. И самотнички лимански амбијенти унутар старосивих стамбених блокова, једном рођеном Новосађанину, некада лиманском дечаку (по дефиницији, ономе који одраста у присуству воде) необјашњиво одговарају музици судбински најтрагичнијег састава југословенске државе. А где је трагизам, ту обично има хероизма. И неретко крајње поражености, у одважном покушају да се искуси истинска слобода. 

Ово је јесен, више него ма која пређашња, у којој се људско биће на планети осећа усамљено, изгубљено и сапето. Када унутрашњи налог да се, без обзира на цену, буде слободан, ради појачано у складу с психолошким и телесним сужањством у којем се већина човечанства налази. Отуда музика Екатарине Велике толико тектонски потреса и негде у несамеривом пределу бића протреса, управо данас, након целих десетлећа од времена у којем је била стварана. Јер ти су људи – увек пре осталих Милан Младеновић и Маргита Стефановић, као узајамно одана дуална сила замајца и креације у заједници – слободу и право на избор имали и до конца чували као трајни императив у сопственом крвотоку духа. Као богомдану природу која је несавитљива и која не може да се прилагоди друштвеним очекивањима нити да се урами оквиром који је осмислила и наметнула већински обликована и прихваћена стварност. 

У истој овој јесени, у овој посвемашњој самоћи, прошлост је изразито јака и захтевна. Неко мора да преиспита сопствену сврху боравка у телу и голог присуства на земљи. Да је наново измисли и усвоји унутар себе ако сврхе више не налази изван себе. Јер права сврха увек долази изнутра. Такође, човек се може сетити нечега што је сасвим заметнуо, а што је управо данас важно за његово постојање. 

Када сам изнашао своју рођену сврху, 1999. године, она је узела за мене најпријемчивији вид стваралаштва. Почео сам да пишем поезију и да привлачим и окупљам људе с којима бих могао да формирам нове музичке светове. И тада сам слушао песме Екатарине Велике. И тада смо колективно живели једну тегобну годину, с тим што је осећај изолованости, усамљености и стрепње од сутрашњице био омеђен на народ којем припадам, не и на остатак познатог света. Милан је био доступан само унутар своје музике, увелико је боравио негде иза нама видљивог хоризонта, а Маргита је још била на земљи. О њеном мучеништву душе и тела и тежини крста који је тада носила, нисам знао ништа. У младалачкој жељи да песме које сам исписао стигну до некога ко је мени био важан као уметности потпуно поклоњена душа, да том неком привучем пажњу на себе, одлучио сам као потпуни незнанац да напишем писмо Маргити и да јој пошаљем тридесет три песме из моје тек настале збирке која је касније понела име Вилиндар. За њену адресу некако сам се изборио уз помоћ универзалног троцифреног телефонског броја за информације. Знатно касније, читајући детаље о Маргитином животу, сазнао сам да на тој београдској адреси, 1999. године, она увелико није живела. Међутим, коверта с мојим писмом и песмама није се никада вратила као неиспоручена. Негде је и некоме можда стигла и тамо остала. 

Садржаја писма се не сећам. Али памтим да је било прожето захвалношћу. Истом захвалношћу коју сам једновремено упутио другој стваралачкој души, али оној с којом сам могао непосредно да комуницирам у нашим непроцењиво вредним и садржајним разговорима у новосадској Фрушкогорској улици. Био је то Слободан Тишма, сасвим неслучајно, човек чији је песничко-музички напор с групом Луна једина за мене имао истоветан супстанцијалан квалитет који сам претходно пронашао у песмама Екатарине Велике. Само код та два састава, музика је имала толико присутно и чујно литургијско одређење, дабоме, не у ортодоксном верском смислу. Сваки је тон, сваки стих, у вертикалној структури песме имао утемељење у далеко дубљем и вишем значењу него што је то био плод конвенционално примењене хоризонталне аранжерске стратегије. 

Јесени су пролазле и ја сам сасвим заборавио да сам икада одаслао оно писмо Маргити Стефановић. Чак ни када сам надаље слушао Екатарину Велику, чак ни када сам касније упознао једну добру и драгу девојку која је до последњег дана, као пријатељ до кости, посећивала непокретну и слепу Маргиту у болници, ни тада се нисам сетио да сам икада покушао да се повежем с њом. У међувремену, толико се тога догодило у мојим личним стваралачким испољењима да сам сасвим скрајнуо своје почетничке жеље. С годинама, исцељивао сам се од потребе да ма какав преовлађујући вредносни миље уочи и прихвати моја дела као важна, од намере да пронађем публику, као и од очекивања да људи који су ме познавали од детињства, било да су породица или другови, почну другачије да ме доживљавају. Јер никада нису и неће – већини је моја уметност могла само да смета у улогама које су ми у њиховим животима већ биле неизмењиво додељене. Готово да сам успео сасвим да оздравим од ових побројаних болести. Готово. 

А онда сам, посве недавно, погледао и саслушао један новооткривени разговор с Маргитом из 1987. године. Негде сасвим пред крај, њена прелепа, још девојачка појавност изговорила је да ће радити са Екатарином Великом док их систем не препозна и не вреднује и да њена несигурност у исправност рада и њен очај долазе од тога што блиски људи нимало не прихватају чињеницу да она свира. Није то изговорила Маргита Стефановић која изашавши из класичног образовања почиње да се тражи у рокенрол искуству, већ неко ко је још тада увелико формирао своју уметничку заоставштину. Био сам затечен и ганут њеним признањем и муком која је мори. И на тренутак – неке старе зашивене ране сопствених очекивања која сам као младић неговао, отвориле су се. Управо их поново зашивам. Дабоме, у тој самопомоћи коју сада примењујем, сетио сам се коначно мог младалачког писма и првих песама упућених на адресу на којој одавно није било Маргите Стефановић. И управо сада бих, чини ми се, поново могао да јој пишем, након двадесет једне јесени, у овој – најбременитијој и најсамотнијој. 

Имао бих добре вести за њу. Иако вредносног система поодавно нема на овој страни, Миланов и њен животни и стваралачки труд јесу институционално препознати, пишу се и бране магистарске тезе посвећене Милановој поезији, а однедавно постоји задужбина која носи његово име и која се практично стара о баштини Екатарине Велике. Више свега, Маргитино свирање чује се и данас и некој другој младости једнако пружа утеху, смисао и веру да се човек не мора одрећи себе и своје аутентичности како би се обавезно прилагодио свету других и другачијих. Написао бих јој да је несумњиво успела, јер њена је музика претрајала њен телесни боравак у свету, прожет немерљивом патњом и сваковрсним личним поразима. У своје свирање – сместила је најбољу и најлепшу себе и таква се, увек благотворна, појављује из универзума Екатарине Велике када некоме затреба лековитог присуства у јесењој самоћи. Некоме као што сам у овој години, можда, био ја. На крају, не бих заборавио да јој поново искажем захвалност. 

Нека зато ова реминсценца буде моје друго одаслато писмо Маргити Стефановић. И нека овај пут стигне тамо где треба, једној незнаној а драгој души за коју осећам да мора и сада постојати изван свих ограничења и очекивања овог света, на небеску адресу без броја, где свих времена разлике ћуте. И нека буде ово само један неконачни поздрав, до наредног трагања за трулим храстом у свима нама, између бујице речи и јесењег страха који делимо.

Фотографија Срђана Вејводе