ЂОРЂЕ МАТИЋ – САВЕСТ КУЛТУРЕ КОЈА САЊА ДА ЈЕ ЖИВА

У једном топлом, динамичном разговору између Бјорк и Арвоа Перта, исландска уметница – уз прегршт неисказиво љупке гестикулације будући да су обоје говорили на нематерњем енглеском језику – употребила је метафору Пинокија и његовог племенитог пратиоца цврчка како би илустровала изразиту дуалност у Пертовој музици. Велики естонски композитор обрадовао се овом поређењу попут детета. Тачније, дете у њему се обрадовало јунацима које добро познаје. Потврдио је – један ток његове музике јесте био надахнут бременитим осећањем грешности, а друга линија исте музике била је прожета сталним корективом у виду лековитог покајања. У овој прелепој, необичној комуникацији два изузетна стваралачка духа, Арво Перт је изговорио и то да је у уметности све могуће, али да није све што је створено неопходно.

Читајући наново поједине текстове из књиге Тајне везе Ђорђа Матића, заклетог песника, бриљантног есејисте и аутентичног полихистора данашњице, а пратећи уједно његове скорашње литерарне рефлексе на књижевне, музичке и општекултурне догађаје и појаве, нисам могао а да поменутог Колодијевог цврчка и поједине Пертове увиде не увежем с Матићевом судбином. Овај осећајни књижевни зналац, истанчани стилиста ретко рафиниране природе и безобално широке културе, умногоме је налик том непоткупљивом малом јунаку који неуморно, не питајући за цену, покушава да сачува, васпита и поправи једног лакомисленог и пречесто охолог дрвеног лутка који уз то сања да постане прави дечак од крви и меса. Јасно је да у овој подели Пинокију одговара карактер савремене српске и хрватске, потом и јужнословенске културне понуде односно онога што би данас наше уситњене културе вероватно желеле да буду само када не би сваку могућу и немогућу странпутицу сматрале једином вредном стазом. Матићева оданост и преданост овим културама, увезаним у једно импресивно вишевековно судбинско плетиво које се не даје размрсити политичком одлуком, војном интервенцијом или језичким насиљем – све док су на снази неизбројиве, невидљиве, неизбрисиве тајне везе – подразумева високосвесну одлуку да се ствари готово увек сагледавају оком мањине, а безмало никада оком већине. Дакле, то је позиција својеврсног аутсајдера који има образовања, васпитања и видика за апсолутну академску магистралу, али који не жели да прави лагодне споразуме са собом због којих би изгубио на интегритету. Матићев избор јесу константно трење и будност, неконформизам и спремност да се у свему јасно ишчита суштинска намера пре но што се препусти разборитом и утемељеном расуђивању, а никада осуђивању. Тако његово писање доследно чува јасновидност и неразређеност супстанце. Тако успева да буде онај Матић чију сам књижевну реч заволео.

Дабоме, време у којем се ова људска и литерарна савест јавља јесте време које је просто морало да изазове једног Матића. Поникавши у злосрећној заједничкој земљи која је имала тешких недостатака, али у којој се беспрекорно знало шта може а шта не може да прође, Матић је тадашње културне стандарде интегрисао у своје стваралачко биће и чини се никада касније, ни када су се све друштвене вредности испремештале тако да талог с дна наједном постане кров, а некадашњи врхови падну до испод дна, он није престао те стандарде да примењује и да се једино њима води. Зато је Ђорђе Матић наоко заточник вредности јучерашњег света – уосталом једног од својих претеча препознао је у несмиреном просветитељу Доситеју Обрадовићу – али је заправо она врста свести за коју се уз мало маште и интерпретативне слободе може рећи да је људима увек послата из будућности. Такве свести јесу натпросечно артикулисане, али нису академски затворене, нису стерилне, нити су нарочито заинтересоване за елитизам. Отуда су фолклор, кафанска музика и навике, рокенрол, колективни заноси и заједничке слабости код Матића једнако важни колико и појединачне супериорности и домети и захтеви високе културе. По правилу, такви аутори имају да одиграју улогу мостова међу људима јер природно повезују ствари и појаве с различитих нивоа, лако се крећу дуж вертикале цивилизацијског искуства, локалног и планетарног, спремни су да се спуштају у лагуме колико и да дохватају небо, да посредују и увезују покидане нити међу крајностима. Притом, ваља имати у виду да се добри мостови не праве лако, да се у њихово постојање и трајање у времену утискују сви који су их икада прекорачили како би дохватили другу обалу, а да се могу срушити у једном једином тренутку нечије историјске осионости и дивљаштва. Тако је и стваралачка личност Ђорђа Матића калибар столећима вајаног сензитивног интелектуалца који као по позиву долази у оскудним временима да буде узданица и разум када згреше емоције, али и глас срца када погреши ум. Не само због тога, њему се једноставно може веровати на реч.

Треба, међутим, знати да је Колодијев цврчак завршио под чекићем безобзирног лутка који је чезнуо да постане дечак. Пинокио је згњечио сопствену савест како не би морао више да је слуша. У тој метафори јесте и потенцијални трагизам Матићевог напора да бескомпромисно указује на оно што истински ваља у овдашњој уметности и на оно што – речима Арвоа Перта – није било неопходно. Али ту је и пуна мера хероизма књижевника који је својевремено одбио да ратује и уништава, не би ли пригрлио за њега неупоредиво важније и смисленије битке – оне које се воде унутар наших ограничавајућих менталитета, унутар нашег поробљеног и ослабљеног духа, за будућност умртвљене културе која сања да се поново осети живом.

Фото: Елена Уљанчић