КРСТ И ПЕТОКРАКА

Прикупљајући недавно песме за књигу мог оца „Мостарске кише и нека друга земљаˮ, коју сам с нарочитом пажњом и подразумевајућом љубављу приредио за сарајевску издавачку кућу РАБИЦ, посве природно, укључио сам у избор и понеку очеву песму која чува у себи мотиве југословенског братства и јединства, на које су целе генерације по Другом светском рату имале и морале да се упућују као на какве обавезне, накнадно додате, екстерне генетичке кодове. Једна таква песма, са симболом петокраке унутар упечатљиве лирске слике, нарочито ми је била драга, сасвим сигурно због помена песникових уснулих кротких дечака које он не жели да буди а спрема се да се одметне у ноћ и да се можда никада више не врати. Ти дечаци у песми смо, разуме се, били и остали мој брат и ја. „Миришем општу невољуˮ, вели у истој песми Перо Зубац, на концу седамдесетих година прошлог столећа. У предговору тој књизи која ће бити штампана у наредним месецима, бавио сам се и младалачким комунистичким уверењима мог оца и функционалношћу његове личности, као и личности његовог побратима Мирослава Антића у одржавању једног огромног заједничког сна који се доцније преобразио у колективни кошмар и потом дивљачки распарао у најситиније конце смисла. Није то била одбрана очевог ангажовања у ковачници мита о највећем сину наших народа, у погону за израду вештачке среће како би то дефинисао Душко Трифуновић, била је то перспектива која интегрише, разуме и уважава нечију целу веру и последична разочарања, поготово ако је та вера била привремена снага за добро чињење и стварање. А била је, још како.

Песму „Децу нећемо будитиˮ објавио сам на страници мог блога, једнако као и предговор поменутој књизи. Затим сам је поделио на друштвеној мрежи коју користим, као што сам поделио и предговор. Песма је илустрована сликом мог доброг друга Данила Вуксановића из 2008. године, на којој се налази симбол звезде петокраке. Ни Данило ни ја немамо везе с комунизмом, осим оне неодабране а прирођене, која се ствара у детињству будући да смо обојица били иницирани у пионире. Сама је песма – или петокрака као илустрација пошто не могу знати да ли је неко заиста прочитао песму или је одговорио на визуелни импулс – изазвала неколико у најмању руку подстицајних коментара. Подстицајних за моју потенцијалну реактивност. Нешто од тога је јавно, а нешто сам одабрао да уклоним будући да је сасвим неосновано и тежи да буде увредљиво, што као намера припада легитимном праву коментатора, али ће он морати да пронађе други неки простор на којем ће себи давати одушка. Верујем да му та миграција није пала нарочито тешко и да се он брзо снашао. Коментар који је јавно доступан казује да овом песмом или илустрацијом практично афирмишем фашизам односно комунизам, што ће рећи да су коментатору ово синоними. Делује то као школски пример оксиморона иако разумем полазиште и није ми непозната тамна и насилна подсвест комунистичке идеологије која је у пракси имала многе паралелизме с фашистичким виђењем и осећањем света. Фашизам уосталом умногоме јесте настао као одбрамбени рефлекс на бољшевизам. Али никакве, управо никакве то везе нема с песмом мога оца. Нити с вером коју су небројени честити људи – ни политичари, ни верски великодостојници, ни такозвани интелектуалци – поклонили том сну који је искрварио на правди Бога за којег, познато је, по избору већине, у том сну није било места. У мом искуству, истински Југословени били су могући и у многим примерима остварени виши тип човека, а не какав побачени хибрид. Дакле, комплетнија, целовитија верзија Срба и Хрвата, да се зауставим на само та два народа раздељена у најмање три конфесије. Највише их је било у Босни и Херцеговини. Али грађански и верски рат свакако није извео тај виши тип, нити је могао да га спречи. Они који су се на њему окористили нису били ни Југословени, ни Срби, ни Хрвати – са елементарним осећањем части и бриге за ближњег колико и за себе. Били су то они који нису чак ни националисти, него су пре поднационалисти, јер нису дорасли до основног националног осећања које подразумева љубав према своме и поштовање према туђем. У рату су, као и увек што бива, морали да учествују људи, али су га изазвали и на њему се обогатили подљуди који држе да су надљуди. Вазда је тако било, али човечанство је слабо учило на обрасцима који се понављају из века у век.

Данило Вуксановић: из циклуса Равница истине (2008)

И мада је мени ближе да не одговарам на коментаре будући да то готово никада не чиним, знам да се морам чувати охолости која пре него касније произађе из варавог осећања супериорности онога који не мора да реагује. Јер моји коментатори су очигледно морали. Што значи да нису охоли, али имају проблеме с разумевањем садржаја које као стваралац нудим. Такве и толике проблеме да виде фашизам и „комуњарствоˮ у једној безазленој песми. Под условом да су песму уопште прочитали. Ако нису, онда просто виде оно што је у њима већ спремно да се активира – горак и груб ресантиман према симболу који некога подсећа на срећно детињство унутар заједнице која се чинила добром и вредном, а некога на потказивање, робијашницу и насилну смрт. 

Отуда користим ову могућност коју су ми пружили и захвалан сам им на томе – без грама ироније. Мој одговор је стваралачки, у складу с мојом природом. Није у форми брзопотезног статуса или потрошног дневног коментара на друштвеној мрежи. То би подразумевало непоштовање према себи, али и према супарнику – ономе ко другачије мисли, види и осећа. Пошто ка мојој стваралачкој онлајн страници последњих година гравитирају углавном људи који држе до православља, традиције и Српства, зацело због мојих манастирских и косовских музичких циклуса или можда због лика четничког Војводе Вука, Војина Поповића, на омоту једног ангажованог албума који сам снимио с пријатељем, могу да разумем да ће некоме симбол петокраке да нажуља перцепцију. Хајде зато да видимо како су према том симболу стајали моји родитељи и родитељи мојих родитеља, па да буде јасније ко је и одакле долази човек који у нечијој свести афирмише комунизам односно фашизам у једној родитељској песми.

Мој деда по оцу био је невесињски велетрговац, један од имућнијих и виђенијих људи у Херцеговини до пре Другог светског рата. У поратним годинама, није имао готово ништа, не зато што је проћердао своја добра и имања, него зато што му их је држава „национализовалаˮ, што је био елегантан начин да се преименује и у име светле народне перспективе озваничи организована отимачина. Деда се никада није јадао, нити се жалио, прихватио је мирно нови свет и нове законитости. Био је као какав осиромашени бег, како је Црњански видео Шантића. Такав помирљив, у основи стоички дедин став могао је само да помогне мом младом оцу да лакше прихвати комунизам односно потоњи социјализам као неминовну идеју која је у теорији требало да уједини и збратими људе. Деда никада свом сину није замерао због ангажовања у партији. Деда по мајци, с друге стране, био је скојевац из свештеничке породице, који је завршио у концентрационом логору у данашњој Пољској. Тамо му је друштво правила и бака, која је претходно препешачила огроман пут како би га нашла, а обоје су из логора спасени само због добре воље једног немачког официра који је у деди препознао свог некадашњег друга из школске клупе. Тај деда по мајци, дакле, могао је на свом логорашком искуству да начини прво снажан комунистички а касније и могући антикомунистички идентитет, али он то није учинио. Повукао се у себе, у један скроман, затворен живот, а највише радости му је доносило певање у хору. Отац и мајка су веровали у комунизам док се имало у шта веровати. Мајка се, међутим, спонтано окренула православљу као духовној колевци коју је памтила одмалена будући да је као ратно дете формативне године провела са својим дедом, православним свештеником у Кикинди и Санаду. А отац је у свом песништву отворено неговао духовну вертикалу и Христа као лирског јунака још од седамдесетих година прошлог века, када се чинило да аркадијски комунистички свет мултинационалног братства и сестринства има смисла и покрића. Из тих година, уосталом, и долази песма „Децу нећемо будитиˮ са стихом који добацује све до данас. „Миришем општу невољуˮ. Четрдесет година касније, та општа невоља коју је намирисао мој отац, траје. 

Са оваквим родословом, могао бих према звезди петокраки да се поставим на више начина. Једнако као што могу да се поставим према крсту. Мој избор је стваралачки, као у много чему у мојој земаљској биографији. Уметници раде са симболима. Уметник је флуидан с намером, не везује се и не окамењује, не кристалише се пре времена. Оног тренутка када се определи и стврдне, престаје истраживање које је суштински елемент сваког вредног уметничког чина. Уметник који је пронашао веру и активно постао део црквеног живота, на пример, стигао је тамо где је пошао и његова уметност неће више бити активистичка. Неће бити ни узбудљива. Он је пронашао свој мир. Надаље, истински уметник воли да ради на пољима која су необрађена. И може у себи да помири крајности које су незамисливе у јединству. Јустин Поповић и Коча Поповић не могу се нигде, баш нигде срести осим у нечијем уметничком деловању. Крст и петокрака не могу заједно у нечијој памети али могу готово органски у нечијој интегративној стваралачкој визији. Јер Србима петокрака јесте била својеврсни крст који су понели. Заједничка земља подигнута је умногоме на њиховим победама након библијског егзодуса целог војнички способног народа у Првом светском рату, жртвовали су добар део свог историјског памћења зарад боравка у Југославији, а распадање те земље њима је неупоредиво више однело него што им је дало. Међутим, заблуда једног народа, која је била заснована на колективној вери у реализовану једнакост и правду на земљи, а не у вери да ће се то стећи на Небу, не треба да се потискује, нити да се омрзне, као што симбол те вере оличен у гримизној звезди, не треба да се попљувава. Заблуде и неуспеси, као и њихови симболи, треба да се интегришу у биће колектива, да се прихвате, да се нешто научи за будућност и да се с тим науком пође даље. Уметник је онај који то спонтано чини и може да разуме свеобухватније од других. Отуда је природно да на омоту мог албума буде прекаљени ратник из српско-бугарског војевања, или унутрашњост манастира или детаљ с једне таписерије која приказује народне мотиве и било би једнако природно да ту стоји једна црвена петокрака. Рецимо, на албуму партизанских песама који никада нисам снимио. А могао бих пошто један некадашњи пионир, иако зна да су му у детињству подметнули лажна уверења и потрошне моделе наместо оних трансендентних, ипак и данас може прилично емотивно да реагује на „Билећанкуˮ, „Коњух планиномˮ или „Команданта Савуˮ. Јер ту је уграђен огроман део његовог дечаштва. 

С тим у вези, на јесен ће се појавити песма „Балада о Захару Горадијскомˮ, коју сам снимио с врлим другом, а коју је мој отац препевао с руског изворника. Стихове је написао младић који је погинуо у боју код Курска. Мирослав Антић ју је обожавао. Воли је и Мошо Одаловић, чијој породици комунизам није донео много добра. Може ли, дакле, о једном погинулом совјетском војнику да запева човек чији се албуми зову „Сербиаˮ, „Манастириˮ и „Косовскеˮ? Може, сасвим неусиљено, ако носи у себи и крст и петокраку и осећа их као два наизглед супротстављена вида једног истог патриотизма и вере у људскост и бољу стварност, било на Небу било на земљи. А може ли такав човек да својим радом афирмише фашизам? На то питање ипак не треба он да одговара. Одгонетка је увек у онима који фашизам или „комуњарствоˮ хоће да виде у другоме. У једној нежној очевој песми. Или у једном звезданом симболу.

Данило Вуксановић: из циклуса Равница истине (2008)