ДЕЦУ НЕЋЕМО БУДИТИ

-
Поћи ћу у ноћ, изненадно,
са друговима.

Миришем општу невољу.

Децу нећемо будити.

Треба отићи како смо учили
у књигама.

Да моји кротки дечаци
једном
виде црвену звезду
коју умивају кише
и високу, веселу траву
над мојим челом.

Перо Зубац (1970-их)
Данило Вуксановић: из циклуса Равница истине (2008)

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

НАДСТРЕШНИЦА

-
Слика
Када се очај стисне у пест, враћа се Сонет шездесет шест да нас сети како никуда нисмо стигли а мислимо да сви смо грабежу људском видели мере. Дете, побожан, човек без вере, сједињени под истом стрехом у смрти дозваној похлепе грехом оних што рећи ће - нисам крив. Наша су сенка, наша метастаза политичари без оба образа, грамзивих утвара црни сазив. Пала је надстрешница и на нас, само нам није откривен час. Нови Сад 1.11.2024. Тома Росандић: Анђео смрти (1921)
Прикажи све

БОГАТ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УПОЗНАО СМРТ

-
Слика
Био једном један богати човек, сав је блештао, одећа му је искључиво била од злата, ђердан око врата и да тражиш – богатијег човека ниси могао видети. Тако се богаташ хвалио на улицама те он падне на земљу, касније се пробуди, једва гледа и чуди се: „Како сам ја овде доспео? ”. Гледа мало лево, мало десно и схвати да је у болници, лежао је на неком кревету окружен медицинским сестрама па, гле чуда, он полети и осети да је лак као перо, окрену се и виде себе одозго на кревету, а око њега успаничене медицинске сестре, но њега то није занимало, њега су привлачила једна светлуцава врата у ваздуху. Као да га је нека сила погурала ка тим вратима па он отвори. А унутра, унутра је била једна мрачна соба и у њој нешто – није било ни човек, ни предмет, ни ништа на овом свету, то је просто било Нешто...седело је на столици, гледајући богаташа и рекло: „Дуго сам те чекао”. Не знаше ни богаташ шта је то, само збуњено седе на столицу преко пута и упита „Ко си ти?”. А то нешто му одговара: „Ја сам СМ...
Прикажи све

ЦРВЕНИ ДЛАНОВИ

-
Слика
Обријана снага која не зна сврху себи, немоћ силом јавља да умили се врху где страхује глумац лишен душе здравља   што је тужни сужањ лику који игра док му младост виче – свршено је, играј другде, само немој нама. Дрхте послушници без части и срама   а црвени дланови виде се посвуда као тешка стигма, знак људскога суда да је време власти и њима истекло   с проливеном крвљу. Свест је ова скупа када се у невином гримизу купа и тек потом букне знање што се стекло.   Нови Сад 13.12.2024. "Црвене руке", пећина Ел Кастиљо, Шпанија
Прикажи све