MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

За Исидора Игића не зна много људи у Србији. Можда је то зато што овај повучени кантаутор предано чита Белу Хамваша и живи у складу с назорима једног џиновског посвећеника у баштину човечанства, неконвенционалног мудраца и бриљантног писца, сасвим скривеног од знања не само планетарне, него до пре коју деценију и мађарске читалачке публике. Да Исидор на својој страни има непребројиве слушаоце и поклонике, вероватно би то значило да га погрешно чита и недовољно разуме. М ожда је то зато што овај песник с гитаром не живи у београдском мегаполису којем гравитира толико снова утемељених у потреби да се буде успешан, нити у новосадској хипертрофираној средини која је друга од две масовно жељене животне адресе у Србији, него остаје у родном Мајданпеку, поклоњен својој породици и гимназијалцима којима као просветар приближава латински језик. Напослетку, можда је то просто због идеалних околности да Исидор Игић из своје миленијумске рударске домаје буде човек који се спонтано уздиже у вред...

Милош Зубац, песник, музичар, кантаутор, отац две дивне девојчице, творац музичког правца сербикана. Мој врли пријатељ, човек добрих дела, лепих и мирних речи. Милоше, како је то бити отац? Врло природно. Тако се осећам као родитељ. Природно колико и то да сам и сâм некоме био и остао дете. А како је бити супруг? То уме да буде мање природно. Брак је конструкција, а супруг и супруга – улога и функција. Углавном се мушкарци необично уживљавају – моја животна другарица Драгана уме с љубављу да ме подсети на то како би добро било ако бих у кућу улазио као пријатељ и обично људско биће, а не као функција. Не као супруг. Она је мудра. Из многобројних интервјуа које си дао, наступима које си имао и, овако, на свом профилу, одајеш утисак да си у дивном друштву и да си некако у улогу оца ступио самоуверено, с јасним циљем и да пловиш сигурним бродом. Је ли утисак исправан? Има ли изазова? Јесам у једном сасвим посебном друштву, добро је ако се такав утисак очитава. То значи да се на сцени јављ...

Једини начин да стигнеш до новог јутра јесте да ходаш кроз ноћ – рекао је један животно прекаљен амерички кантаутор, пружајући и детету разумљиво решење загонетке смрти одгонетком новог рођења у аналогији с дамарима природе. Свака музичка објава Николе Врањковића органски поткрепљује ову једноставну есхатолошку минијатуру. Његов свесни стваралачки напор – а један је од ретких српских аутора код којих се елементи свести, стварања и напора очитавају у тако високој концентрацији – потпуно је усредсређен на улазак у таму и кретање према обећаној зори. Врањковићева личност носи епски карактер, велику осетљивост и опажајну ширину, добро избаждарени презир према свему неаутентичном и лажном код људи – јер то осећање уме да буде токсично ако се не контролише и не ублажава добротом – као и дубоку увидност у којој нарочиту вредност има усвојена спознаја Андреја Тарковског да у животу постоје ствари важније од среће. Његова поетика и његова музика происходе из ове сложене, увек будне и фокусиране...

Шкрипа врата у једној од песама албума  „ Хазарске ” , песника и кантаутора Милоша Зубца, чује се из једне од староновосадских улица близу алмашког краја, са броја 25, из куће која храбро одолева притиску инвеститора да постане зграда. Све песме настале су у њој, тако што су стихови улазили у свет блуза те куће и враћали се из њега измењени искуством. Улога Подбаре у овој причи је сасвим неслучајно улога јучерашњице и негдашњих вредности у контакту и конфликту с новим светом. У том новом свету, на усној хармоници, блиста једно мало биће звано Меј, као симбол три генерације једног презимена, као звезда наде и неко од кога можда почиње тако нам потребно ново заједништво - а о њему је било речи на почетку и крају овог разговора са Милошем Зубцем, све поводом његовог новог албума  „ Хазарске ” . 021:  „ Хазарске ”  имају исповедни, блузерски тон, неке су на моменте готово жал за оним што је нестало од човека. Шта је данас уопште остало од њега, човека са крњом дозом осећ...

 - Чудне су твоје песме. Храбре и неоптерећене форме (никад или ретко виђане). - С којим си то песмама? - Сигурност ватре. Узела да видим фонт и наслове и - запловила. - Ја бих волео да твоја дефиниција моје песме - храбра и неоптерећена форма - буде један од најбољих описа мог људског бића. - Предивно. Али толико су необичне и непредвидиве, неке личе на приче, поједине на панораме, а већина личи само на себе и ни на шта друго. Ни једноставне, ни компликоване, а опет захтевају поновно ишчитавање и размишљање да ли сам ја то тако разумела или си ти баш тако хтео да разуме (читалац) и оставља сумњу да си сасвим о нечему другом стихотворио. Интересантно...код тебе је стварно све несвакидашње осим физичког постојања... 15. децембра 2020. (преписка са Еном) Ена Недић (фотографија Ђорђа Бубњевића)

Разговарамо с песником и кантаутором Милошем Зубцем из Новог Сада поводом његовог последњег изузетно хваљеног албума Косовске . Милош Зубац је савремени песник који пушта митом обремењене народне стихове да броде преко дубоко рефлексивних, импресионистичких музичких вода. Његове нове прелепо евокативне песме премошћују понор између древног мита и савременог идентитета. Примеђује да је то „ можда најважнији албум који сам снимио . ” Песме љубави и лепоте, змај и виле из фолклора. Девојка пије и пева на очи дванаесторице бесних Турака у пролазу, док их соко који тражи мира посматра. Када му поменем да је његов лирски глас савршени пар за модерну фолк поезију која подсећа на Леонарда Коена, Милош је почаствован поређењем. О Коену каже: Био је диван уметник и прелепо људско биће. Постајао ми је све важнији како се приближавао крају свог овоземаљског живота. А његов чудесни постхумни албум показао нам је да краја заправо нема. О потрази између модерности и истине вели: Није н...

Priča iza albuma Hazarske uistinu je jedinstvena. Riječ je o pjesmama koje je Miloš Zubac odabrao iz zbirke svog oca Pere Zupca Hazarske pjesme koja je početkom devedesetih godina prošlog stoljeća političkom odlukom povučena iz prodaje i javnog opticaja i od koje je ostao samo jedan otisnuti primjerak, dakako onaj koji je pripadao Peri, a potom i Milošu. S albuma Hazarske šest uglazbljenih pjesama nose stihove Pere Zubca, jedna pripada Milošu, a jedna hrvatskom kantautoru  Ivanu Škrabi , inače velikom prijatelju ovog srpskog umjetnika. Za zvučnu sliku zaslužan je   Milovan Đuđić , Milošev suradnik iz benda   Prkos Drumski , a njemu pripada i odjavni instrumental Čergarska (Mej) . Đuđić je vjerojatno i glavni razlog zašto Hazarske pjesme u najvećoj mjeri odišu bluesom (ali ima tu i upliva i u indijsku glazbu i neke popularne motive američke glazbe s početka XX stoljeća, kao i prigušenog rocka u stilu Pink Floyda), obzirom da je na glasu kao jedan od najboljih blues gitar...

We interview poet and singer-songwriter Miloš Zubac from Novi Sad on his latest highly acclaimed album Kosovske. Miloš Zubac is a modern day poet who sets his myth-laden verse afloat on deeply reflective, impressionist musical waters. His latest beautifully evocative poems bridge the chasm between ancient myth and contemporary identity. He observes it’s ‘perhaps the most important album I have recorded’. Songs of love and beauty, the  zmaj  (dragon) and the  vile  (fairies) of folklore. A maiden drinks and sings at the ire of a dozen trespassing Turks under the eyes of a falcon hunting peace. When I mention that his lyrical voice is a perfect match for a modern folk poetry reminiscent of Leonard Cohen, Miloš is honoured by the comparison. He says of Cohen: He was a wonderful artist and a beautiful human being. He become increasingly important to me as he approached the end of his earthly life. And his mesmerizing posthumous album showed us that there is no end actual...

Има нечега непролазнојесењег у песмама Екатарине Велике. И нечега противречног у самом том осећању, јер ништа не документује пролазност тако добро и тако веродостојно као јесен. Трагови до јуче вижљасте снаге природе која се сада наједном умара, тешко дише, слаби и припрема за промену и препорађање у неком будућем циклусу живота. Попало лишће по урбаној забетонираној земљи. Лишће чије боје меда и гримиза сведоче о томе да смо, не тако давно, могли изнад града свакодневно да видимо сунце. И самотнички лимански амбијенти унутар старосивих стамбених блокова, једном рођеном Новосађанину, некада лиманском дечаку (по дефиницији, ономе који одраста у присуству воде) необјашњиво одговарају музици судбински најтрагичнијег састава југословенске државе. А где је трагизам, ту обично има хероизма. И неретко крајње поражености, у одважном покушају да се искуси истинска слобода.  Ово је јесен, више него ма која пређашња, у којој се људско биће на планети осећа усамљено, изгубљено и сапето. Када у...

У једном топлом, динамичном разговору између Бјорк и Арвоа Перта, исландска уметница – уз прегршт неисказиво љупке гестикулације будући да су обоје говорили на нематерњем енглеском језику – употребила је метафору Пинокија и његовог племенитог пратиоца цврчка како би илустровала изразиту дуалност у Пертовој музици. Велики естонски композитор обрадовао се овом поређењу попут детета. Тачније, дете у њему се обрадовало јунацима које добро познаје. Потврдио је – један ток његове музике јесте био надахнут бременитим осећањем грешности, а друга линија исте музике била је прожета сталним корективом у виду лековитог покајања. У овој прелепој, необичној комуникацији два изузетна стваралачка духа, Арво Перт је изговорио и то да је у уметности све могуће, али да није све што је створено неопходно. Читајући наново поједине текстове из књиге Тајне везе Ђорђа Матића, заклетог песника, бриљантног есејисте и аутентичног полихистора данашњице, а пратећи уједно његове скорашње литерарне рефлексе на књ...

Педесет је година откако је од ове „превише разумне стварности” одустао Миливој Мића Дражетин (1952‒1970), са својих недовршених осамнаест животних јесени. Педесет година колико је Перо Зубац самозаветно чувао његове рукописе и покушавао у неколико наврата да их објави свету, а сваки пут врата тога света сама би се затворила као по некој вишој интервенцији одаслатој од другога, невидљивога царства. Поговор који прилажем књизи, а који је мој отац написао 1974. године, казује да је тада био најближи објављивању, а поуздано знам да је и деценију касније канио да Дражетинове рукописе штампа. Није се то десило или није требало да се догоди – до 2020. године. У међувремену, и сâм уметности поклоњен, растао сам и зревао под сунцем једне велике књижевне тајне у коју сам, још за студентских дана, био инициран. Дражетинова поезија за коју сам био привилегован да знам и коју сам могао, практично један од неколицине у свету, да ишчитавам и да је упознајем, свакако је имала снажан рефлекс у мом ств...