Nemanja Nešić: Pogled unutra i pogled spolja

Sa druge strane oka nije pesnička zbirka u užem smislu a jeste zbirka stihova. Ona je i duboko personalizovan lirski spomenar s fotografskim reminiscencijama, zamišljen kao nadoveznica na dokumentarno-biografsku knjigu Revir – jedna priča. To je jedan kontekst u kojem valja videti Nešićevu novu knjigu: ona je druga, lirizovana strana njegovog čarobnog stvaralačkog zlatnika iz mladih dana, s tim što se u toj knjizi vidi mnogo više i dalje od njegove prozne, narativne istorije s jednim od najvrednijih autorsko-klupskih novosadskih sastava iz devedesetih godina. Drugi je kontekst prirodno određen Nešićevim izborom muzičkog žanra kojem je dosledno poklonjen, a to je u nas sasvim nerasprostranjena šansona. Ona koja dolazi s frankofonih i mediteranskih izvora, a koja je neuporedivo razvijenija u obližnjoj Hrvatskoj. Kako šansona tematski najviše duguje uspomenama, to su uspomene ono gorivo koje je hrani, supstanca koja je oživljava, pa su lirska sećanja građa za ovu Nešićevu knjigu. Jednim okom uvek zagledan u prošlost, Nešić to minulo, potrošeno, nenadoknadivo vreme artikuliše u svojim tekstovima najčešće u duhu gubitka, rastanka s voljenom, razočaranja u ideal ljubavi, ali i neprekidne reanimacije tog ideala, što jeste jedna od stožernih tema, gotovo zakonitost u svetu šansone.

Treći kontekst u kojem treba sagledati ovu knjigu jeste staro pitanje vrednosti i samog mesta primenjene poezije u književnom okviru, ono pitanje koje je još Vladan Desnica, u jednoj davnoj polemici s Marinom Franičevićem, želeo da razreši svojim zalaganjem za primenjenu književnost kojoj bi se kao literaturi imala priznati važnost i pun značaj, analogno s likovnim umetnostima u kojima praktična primena likovnosti ne pobuđuje akademsko odricanje. Polemika pripada sredini prošlog veka, a ovo stoleće donelo je akademsku promenu percepcije vrednosti tekstova namenjenih muzici, odnosno „pevanih stihova” kako Nešić definiše lirski sadržaj svoje knjige. S jedne strane globalno, nedavnom odlukom Nobelovog komiteta da se nagrada za književnost dodeli planetarno najuticajnijem kantautoru današnjice, s druge strane lokalno, postepenim otvaranjem srpskih književnih katedri za autore koji su svoje stihove vezali za muziku i pružali im studijski i koncertni život. I sam Nešić svestan je i to u svom predslovu knjizi ne krije ‒ da njegov izbor stihova jeste deo kontinuiteta objavljivanja autorskih pesmarica koje potpisuju njegovi prethodnici, bilo muzičari s poezijom bilo pesnici s muzikom. S tim u vezi, standardi vrednovanja takvog lirskog sadržaja nisu i ne mogu biti standardi koji važe za poeziju u književnonaučnom smislu. Otuda je važno njegove rane stihove čitati u ključu muzičkog žanra za koji su pisani a taj žanr nije od početka bio šansona. Nešić je u svojim formativnim godinama s Revirom najviše baštinio mladost rokenrola i njegove autorske pesme jesu refleksi tog umnogome čednog, romantičnog vremena u kojem su Badi Holi i Riči Valens kao komete sevnuli na muzičkom nebu sveta i bacili svoje svetlo decenijama unapred sve do jednog šesnaestogodišnjeg dečaka u Srbiji koji je sanjao uz njihovu muziku. Nešićeva Moja pokisla u tom smislu i danas je nepomućeno lepa, izvorna posveta nevinosti adolescentske ljubavi, ali i ranog rokenrola, data na srpskom jeziku. 

Kako je ova zbirka sastavljena pedantno hronološki, s potpisom godine ispod svake pesme, uočava se da je pomenuta čednost brzo postala sudbinski osenčena svakodnevljem u kojem je Nešić stasavao i njegovim dijagnostičkim odgovorima – pesma Istinit svet koju je napisao s dvadeset godina, u kojoj registruje društveni haos, beznađe i nemir, reinkarnirala se više puta u njegovim poznijim pesmama poput Zida, Mrak pesme ili Disonance. Naročito je potonja, uz pesmu Skice – a obe pripadaju Nešićevoj stvaralačkoj sadašnjici ‒ pokazala kako se osim u romantičkom miljeu gde se odavno oseća sigurnim, Nešić vešto snalazi na klizavom tlu angažovane lirike. To je naizgled neočekivano, a upravo je prirodno – internacionalna šansona nije beležila samo damare unutrašnjeg čovekovog sveta, naročito one pod visokom temperaturom osećanja, nego je bila otvorena i prema spolja, gde bi umela da koristi kritičku optiku i socijalno angažovanu tačku gledanja u odnosu na društvo. Taj dvostruki pogled, jedan ka sebi a drugi od sebe, karakterističan je i za Nešićevo stvaralaštvo i primereno je naznačen u naslovu njegove knjige.

Sa druge strane oka jeste selekcija Nešićevih pevanih pesama, iako nije odveć stroga – izraženo je kruženje motiva i slika, cirkulacija koja bi bila manje primetna da je autor redukovao izbor, ali njemu je ovde namera bila manje da daje obavezno najbolje od sebe, a više da jednostavno dâ celog sebe, kao i da istakne svaki naslov za koji je komponovao muziku. U toj odluci očituje se zapravo jedno od temeljnih obećanja ove knjige – prisnost i poverenje koje će se razviti između onoga ko je čita i onoga ko ju je napisao. U ovom upoznavanju, naročito podsticajnu ulogu imaju autobiografske pesme koje su omaž i posveta porodičnom okrilju, poput Mornara sa Tise. 

Uporedo s komponovanjem na svoje reči, Nemanja Nešić je godinama radio sa stihovima pesnika poput Crnjanskog, Disa, Zmaja, Cesarića i Galetina. Najsnažnije stvaralačke domete dohvatio je upravo tako što je tim pesnicima poklanjao jedan život više – onaj muzički. Međutim, Nešić je gotovo sasvim odoleo da u svom autorskom pisanju primeni ma šta od svega što bi s pomenutih pesničkih izvora mogao spontano da usvoji. Njegovi stihovi za pevanje ostali su tako upravo – njegovi. Ta asketska sposobnost da razdvoji svoje pisanje od snažnih uticaja njemu bliskih pesnika možda je neobična, ali dugoročno gledano – vredna iskrenog naklona. Čovek koji je prevalio četrdesetu godinu života, koji je preko četvrt stoleća duboko uronjen u muziku, s nebrojenim koncertima za pojasom, s nekoliko izdanja koja bi mogla jednom da budu deo željene opšte kulture, a koga paradoksalno neprestano bije glas da je još „mlad”, pokazao je ovom zbirkom stihova za pevanje koliko je zaista svoj, veran sebi, i spreman takvog sebe da pruži drugima. Onaj koji čitajući ove stihove to oseti i prepozna, znaće da se i sâm, najednom, našao s druge strane Nešićevog oka.