Glib: Tri puta čovek

Vladimir Marinović je liričan čovek. Distorzivno-liričan. Njegova naklonost prema Nilu Jangu nije nepoznata, ali je od posebne vrste. Marinović je izrazito osetljiv na one naoko sporedne faktore koji čine Jangove najbolje muzičke emanacije mogućim – na plodnu zemlju u koju je Jang pobacao seme budućih velikih pesama, a tu zemlju činili su ljudi iz neuporedivog i nezamenljivog pratećeg sastava Crazy Horse. Pogotovo Deni Viten. Marinovićeva nova muzička inkarnacija, konceptualna grupa Glib, najlepša je moguća nadoveznica na Vitenov kratkotrajan a sudbinski dalekosežan rad s Jangom. I kreativan omaž i dostojni stvaralački refleks kakav do danas prosto nismo imali. 

Marinović je i duboko tradicionalan čovek. Album njegovog trija Glib, sa svega četiri pesme ‒ ali četiri dragocene ‒ snimljen je uživo, na način koji pripada davnom vremenu uoči drugog velikog globalnog rata, kada su se celi muzički sastavi snimali ujedno, kao celina, a ne kao skup zasebnih tonski zabeleženih elemenata. Jedan ambijentalni mikrofon pokupio je tako sve što je bilo potrebno da se sačuvaju snimci koji sada, u našem kakofoničnom vremenu, zvuče poput muzike s druge planete. Sve male kulturne revolucije zapravo su pravovremeno ponavljanje zaboravljenih modela koji su nekada bili odbačeni zarad drugih, tada progresivnih ideja. Marinovićev povratak snimanju jednim mikrofonom zato je upravo revolucionaran. Pesme grupe Glib zvuče autentično, homogeno, prirodno i uhvaćene su ‒ u pokretu. One teku, one nisu konstrukt. Organska muzika nasuprot teško genetski modifikovanoj muzici današnjice.

Na koncu, Vladimir Marinović je iskren čovek. Do kosti. Takve su i pesme sa ovog albuma. Neposredni komadi iz života nekoga koji je video mnoge plime i oseke, pregrmeo i oskudice i bogatstva, čija dostojanstvena rezignacija biva jedini adekvatan odgovor na stvarnost koju smo kao ljudi primorani da delimo, neobavezan, umoran ali upečatljiv glas kojem se mora verovati. Taj glas prenosi se po izvrsno postavljenoj gitarskoj reci i sporo se neznanokud kreće poput tri figure koje promiču u malom čamcu s naslovnog crteža Milana Gagića. 

Prvenac grupe Glib neuporedivo je važniji za srpsku muzičku produkciju sa američkih izvora, ali i srpsku produkciju uopšte, nego što bi se moglo pretpostaviti na osnovu nenametljivog, podzemnog pristupa snimanju i objavljivanju ovih pesama. Na tom malom-velikom albumu, čovek i muzika su se istinski ponovo sreli.