Miloš Galetin: Jedro za školjku

VAN VREMENA GOST

(zapis nad stihovima Miloša Galetina)

„Dok pesnika, kao gosta, čekaš, van vremenaˮ – jedan je stih iz druge celine Galetinovog dvoknjižja naslovljenog „Jedro za školjkuˮ. I premda je uobičajena dislociranost pesnika iz ma kog vremena u kojem je bivalo registrovano prisustvo tih nesvakidašnjih poluzemaljskih-polunebesnih ljudskih fenomena, odvajkada tretirana kao opšte mesto, u slučaju bečejskog pesnika ona ima posebnu težinu. Galetinu bi se legitimno moglo pripisati da dolazi iz sasvim drugog vremena samim njegovim doslednim istrajavanjem u pesničkom identitetu u koji se kristalisao još u sada sasvim dovoljno dalekim studentskim novosadskim godinama. Svaku svoju knjigu pisao je sa apsolutnim poverenjem u taj identitet i svoj konačni životni izbor da se u dobu kada se čovek gotovo mora izvinjavati zato što piše poeziju – on upravo pesnikom oseti i tako s nemalim ponosom nazove. Svaku svoju objavljenu knjigu platio je pošteno – pre svega iskustvom čekanja, a počesto i izneverenog očekivanja baš u dobu kada je značaj knjige postao teško devalviran lakoćom njenog štampanja. Svaku je takvu knjigu predstavljao govornim nastupima, dužan prema sebi i versima kojima je bio roditelj, spreman u svakom trenutku, na svakom mestu, u duhu stare škole, da izgovori svoje stihove pred drugima.

Galetinova pripadnost drugom vremenu može se nepogrešivo osetiti koliko u njegovoj ličnosti, toliko i u njegovoj osvedočenoj pesničkoj veštini i formalno-sadržajnim karakteristikama koje kao poetički elementi postoje u delima njegovih velikih lirskih preteča. Stražilovska linija Galetinovog pevanja odavno je prepoznata i ma koliko dobronamerne komparacije mogu uvek zapravo da oduzmu nešto onom potonjem, koji se s već utvrđenom, kanonizovanom pesničkom vrednošću upoređuje, Miloš Galetin može da podnese breme svih vidljivih paralelizama budući da je on, dobrom srećom, čovek koji na svojoj strani ima autentičan pesnički talenat. To što njegov dar otvoreno korespondira s darovima Jakšića, Zmaja, Radičevića, Crnjanskog ili Raičkovića više govori o prirodnom, sveživom saglasju pesničkih energija iz različitih epoha, njihovom harmonizovanju u duhovnoj i estetskoj zajedničkoj vertikali koju je svaki od pobrojanih stvaralaca potvrđivao i dograđivao svojim jedinstvenim prisustvom i stvaralačkim iskustvom u životu, nego što imalo okrnjuje Galetinovu samosvojnost i autorsku izvornost. U punom značenju, on je savremenik navedenim pesnicima, danas upravo, koliko je s njima i svevremenik.

Otuda njegova nova zbirka „Jedro za školjkuˮ ima naročit značaj za one koji su kadri za kontekstualno širenje i dublje razumevanje sadašnjice nenaklonjene pesništvu. Pitanje je koliko je ma koje doba zaista bilo dobro prema pesnicima, a koliko je ono uvek manje-više bilo ono helderlinovsko „oskudno vremeˮ gde lirskoj duši nema mesta, niti njeno delovanje ima smisla. Ali ko otkrije taj smisao, u sebi i u drugome, obogatiće se nemerljivo i promeniće se iznutra, bilo kao stvaralac, bilo kao ljubitelj tog čuda koje stolećima zovemo poezijom. Galetinova knjiga u dva pevanja, gde je druga celina pretežnije okrenuta mlađim čitaocima, satkana od posveta bližnjima i omaža pesnikovom detinjstvu, a prva više orijentisana na zrelo oko i zrelo srce – dirljivo je ispovedna, nadahnuta, topla i blaga lirska zadužbina čoveka koji je pesnikom bio i ostao i samom kožom i ispod kože, koji je poeziji služio celim svojim bićem i koji je uvek bespogovorno verovao u smisao svog poslanstva i branio ga svakom novom pesmom, svakom novom knjigom. Možda je najveća vrednost ove poslednje zbirke, međutim, nešto drugo – nezamerljivost i sklonost da se drugome oprosti i sa celim životom da se izmiri. Tu je znak da onaj čekani „van vremena gostˮ nije samo pesnik, odnosno da on među drugim svojim likovima i oblicima – a jedan od njih jeste sveprisutna ptica iz ove knjige – uvek nosi još jedno, univerzalno, svima poznato, nepromenljivo ime. Ljubav.