Stray Dogg: Četvrta zemlja

Valjalo bi sada poći od Kraja, kako je, posve uobičajeno, naslovljen konac novog albuma grupe Stray Dogg. Ono što ovde nije nimalo uobičajeno jeste jezik na kojem je pesma otpevana, Strajnićev maternji. Nije mu prvi put, zabeležena je jedna posveta Divljanu, ali jeste ekskluzivno u četiri izdanja njegovog sastava. Sam čin pevanja na srpskom višestruko je značajan imajući u vidu nebrojeno puta umnožen komentar koji zacelo prati svakoga ko se u nas stvaralački izražava na engleskom jeziku – a to je problematizovanje izbora tog jezika kao medijuma. Strajnić je stoički i posve neuznemireno podnosio taj teret, odgovarajući na najbolji način – vrhunskim pevanjem na jeziku za koji se opredelio njegov unutrašnji Glas, ali nije zatvarao vrata lirskom iskazu na jeziku koji mu je rođenjem dat. Njegova neusiljena, dirljivodetinja oproštajna pesma za kraj, poput akustične žalopojke, poput transponovane uspavanke s Delte, može se osetiti pre kao ispunjavanje njegove neposredne davnašnje želje da zapeva i na srpskom, nego što ga treba čitati kao kakav putokaz ka budućnosti beogradskog sastava. 

Look at the Moon dolazi posle albuma začudne zrelosti, dovršenosti i zaokruženosti, Come Along Wind. Nakon takvih dela, nije moguće a nije ni potrebno započinjati delo jednakih proporcija. Po dinamici ritmova u prirodi, po zakonu neprestanog menjanja, naredni korak najčešće podrazumeva destrukturisanje postignutog formata, svesno labavljenje forme, namerno odučavanje od naučenog, istraživanje novog prostora, hotimičan silazak sa osvojenog vrha i upućivanje ka drugom vrhu ili privremeni silazak u dolinu. Otuda su albumi poput ovog uzbudljivi i izrazito vibrantni – oni beleže kretanje, promenu agregatnog stanja pesme, iz utvrđenog u tečno, što je bilo prelep kristal pesme, sada postaje jednako lep tok. Na prethodnim albumima, elementi vatre i vazduha davali su bašlarovski ton. Ovde je to voda, a ona se ne da objaviti u čvrstim aranžmanskim oblicima. Ambijentalnost i hipnotička razlivenost, poslužili su članovima grupe da izazovu tečenje forme. Kada se zna koliko mesec gospodari kretanjem voda, zna se i zašto se našao među junacima albuma.

Otvorenija forma i nezavršenost uvek pozivaju na jedno slušanje više. Jer dovršenost ima svoje posledice, kada jednom uđe u receptivni sistem kao usvojena vrednost, kako godine odmiču, nije joj se lako vratiti otvorenog uha i uma. Stray Dogg su ovde na mostu, između prethodnog albuma i njihove sutrašnjice, savršen sadašnji trenutak koji se upravo menja sa svakim novim kontaktom sa ovim pesmama. A pesme jesu žive, s razlogom raspoložene za nekonvencionalnije obrasce, za igrivost koja ne prestaje, za još glasova osim onog Strajnićevog, koji jednako pleni kao vodilja i kao snaga, kao prijatelj i samo za ovaj put – kao lik arhetipske lude koja se razgovara s mesecom i kojoj mesec uzvraća pogled. Par njegovih neobaveznih usmenih sekvenci na početku pesama, opet na srpskom jeziku, osim što upućuju na relaksiranost grupe tokom snimanja, dodatno ističu koliko je taj nezaboravan glas samosvojan i moćan kao instrument u trenutku kada počne da se kreće, da peva, da nosi.

Dabome, Stray Dogg su nešto više od Strajnićevog glasa. Reč je o vrednoj stvaralačkoj porodici, o malom međuljudskom planetarnom sistemu u kojem svako ima svoje mesto i putanju kretanja, u besprekornoj uzajamnoj ravnoteži, o družini koja je godinama marljivo gradila vrli novi muzički svet, do ovog časa s tri albuma kao s tri zasebne utvrđene zemlje. Look at the Moon je dobra vest o tome da su, pod svetlom meseca, svima objavili otkriće njihove četvrte zemlje. Najzanimljivije do sada.